Autor Tema: Zanimljivosti mimo Astrologije  (Pročitano 8845 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #10 poslato: 17. Mart 2012. 11:35:05 »
Zašto nas fasciniraju Slavni

Svaki put kada se u medijima pojavi priča u vezi sa nekom slavnom osobom, bilo da je uhapšena, osvojila neki turnir ili možda trudna, doživljavamo to kao da je u pitanju neko nama blizak. Zapravo, skoro svaku stvar u vezi sa slavnim osobama doživljavamo kao produžetak našeg života, ili rešenje nekog našeg problema.

Pobede sportista nadomešćuju neuspehe političara, život slavnih oplemenjuje našu siromašnu svakodnevicu, dok njihovi ljubavni problemi, brakovi i deca čini se, pokazuju da ima nade za sve.



Analiziramo svaki njihov potez i donosimo sopstveni sud o ispravnosti odluka koje se tiču tuđih života. Da li je Đoković igrao za sebe ili za celu naciju, da li će Severina krstiti sina, da li je neko sklon neveri ili ne....

Mediji su prepuni poznatih majki koje su nakon porođaja za sveka nekoliko dana smršale i izgledaju bolje nego ikad stvarajući lažnu sliku o stvarima kojima je ostatak sveta svakodnevno izložen.

Izvajana tela, brzi automobili, skupe vile...sve je to deo njihovog posla ali ne i život. Dok god postoji potražnja slavni će nam pokazivati svoja tela, tetovaže, skupe kuće, retke automobile ali i egzotičnu decu.

I tu može nastati problem, samo interesovanje javnosti mnogima ne dozvoljava da žive svoj život na miru. Rezidencije postaju veće, apetiti rastu a dece se svode na rang modnog detalja. čini se da su mnoge stvari izgubile svoju pravu vrednost. Seksualnom orijentacijom se maše u cilju promovisanja novog albuma, filmovi suprotstavljaju religije jednu drugoj, cele nacije dovode se u konflikt.

Zašto je toliko ljudi opsednuto životima drugih, ostavljajući sopstveni po strani.

Činjenica je da slavne osobe imaju život koji većina osoba percipira kao savršen. Oni žive takoreći „nestvarnim“ životom, ili se barem tako na prvi pogled čini – a to je većini dovoljno. Sa druge strane, mnogi ih prate kako bi ih uhvatili u nezgodnom trenutku, momentu koji pokazuje da su i oni zapravo obične osobe, od krvi i mesa, sa manama i vrlinama. Njihovi porazi raduju nas više nego soptvene pobede, jer ipak, oni su ti koji imaju mnogo više toga da izgube.

U poslednje vreme u žiži interesovanja javnosti nalaze se bebe poznatih. Deo života slavnih, ali i svih ostalih, jeste potraga za sa savršenom osobom, osobom koja će biti idealan bračni partner i brižan roditelj.

Iako smo skloni da kritikujemo životne stilove slavnih, bebe su druga priča. One su slatke, privlače pažnju paparaca i brojnih magazina. Bebe su razlog zašto njihovi poznati roditelji izlaze na ulicu bez šminke u neurednoj odeći pokazujući da su zapravo, na kraju dana isti kao i svi ostali obični ljudi.

Bez obzira na to da li vas slavni interesuju zato što volite i pratite njihov rad, ili jednostavno uživate u posrtanju drugih, činjenica je da su detalji iz njihovih privatnih života svuda i utehu sve više pronalazimo u njihovim suzama. Da li ćemo ih pratiti ili živeti svoje živote, odluka je koju svako mora da dovede.

Na samom kraju, postavlja se pitanje: „Da li mi živimo njihove živote, ili oni naše"

Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #9 poslato: 23. Februar 2012. 12:44:09 »
MRTVO OKO OPTUZUJE (dali se vidi posledni pogled u oku umrlog)



Verovanje da oko žrtve pamti poslednji kadar i da, samim tim, u njemu zauvek ostaje slika ubice ne zasniva se, izgleda, samo na mašti...

Ideja da se u oku umrle osobe “zauvek zamrzava poslednji kadar” koji se odigrao, rodila se u drugoj polovini 19. veka, tačnije 1863, kada je engleski fotograf M. Varner poželeo da napravi fotografiju oka teleta samo par sati nakon njegove smrti u klanici. Analizirajući snimljenu fotografiju učinilo mu se da u zenici vidi jasan odraz kamenog poda – poslednje što je goveče videlo pre nego što je dobilo fatalni udarac macolom u čelo.

NEČEG, IPAK, IMA...

Dvojica američkih naučnika Ko Nišino i Šri Najar nedavno su dokazali da slike ne mogu ostati utisnute na površini mrežnjače, nego rožnjače. Oni su digitalnom video-kamerom uspeli da izdvoje odraz jasne slike sa tankog sloja suza koje štite rožnjaču. Potom su posebnim kompjuterskim programom tu “sliku” višestruko uveličali i otkrili šta je osoba, koja je pristala na ovaj eksperimet, u tom trenutku videla.

Ubrzo su i lekari počeli javno da govore o sličnim zamrznutim slikama u zenicama umrlih i pokrenuta je oštra polemika u stručnim časopisima. Do koje mere je ova tema zagolicala maštu javnosti pokazuje i činjenica da je ona pomenuta i u mnogim enciklopedijama tog doba. Tako se u izdanju “Velikog Larusovog univerzalnog rečnika ” iz 1890. pominju zapanjujući rezultati eksperimenata koje su na životinjama vršili čuveni fiziolozi Franc Bol i Vili Kine. Oni su dokazali da, ukoliko se oko ubijene životinje određeno vreme drži u posebnom rastvoru na bazi stipse, u njegovoj zenici, zahvaljujući posebnom pigmentu rodopsinu, ostaju sačuvane slike koje je to oko videlo neposredno pre, pa čak i par sekundi posle smrti! Taj postupak dobijanja fotografije iz oka nazvali su “optografija”, a samu sliku “optogram”.

Obrisi nepoznatog

Ova tema je, naravno, veoma interesovala i predstavnike tadašnjih medija, naročito u SAD. Tako je u dnevnom listu “Njujork Obzerver” još 1857. objavljen članak o eksperimetima dr Sendforda iz Oberna koji je u zenici žrtve surovog ubistva otkrio “obrise nepoznatog čoveka”. Američku javnost je veoma uzbudila i vest iz Memfisa objavljena u leto 1966, koja glasi: “Lokalna policija je fotografisala zenicu žrtve i uz pomoć mikroskopa otkrila savršeno prepoznatljiv snimak ruke u kojoj počinilac ovog gnusnog zločina drži pištolj i deo njegovog lica.” Prema pisanju tadašnjih britanskih novina, čak su i inspektori britanskog Skotland Jarda sličnom metodom, ali bezuspešno, pokušavali da uđu u trag najpoznatijem serijskom ubici Džeku Trboseku.

Prvi zvanični demanti objavljen je 1869. kada je francusko Društvo lekara ovlastilo dr Maksima Vernoa da istraži istinitost ovog fenomena. Posle niza eksperimenata na uginulim ili ubijenim životinjama on je zaključio da se na “svim fotografijama oka, snimljenih posle smrti, nalaze isključivo snimci površine očne mrežnjače”, čime je definitivno odbacio svaku mogućnost da u oku žrtve ostane snimak lika njenog krvnika ili bilo kog objekta.
Međutim, njegovo naučno objašnjenje mnoge nije pokolebalo. U književnosti, novinarstvu, a kasnije i u kinematografiji ovekovečeni su brojni slični primeri koji su u velikoj meri doprineli opstanku ovog mita.

Kao film iz fotoaparata

Koliko je ova tema bila i ostala zanimljiva i intrigantna pokazuje i činjenica da su francuski književnik i direktor “Nacionalnog teatra” Žil Klarti i slavni Žil Vern u razmaku od samo pet godina bili inspirisani istom temom. Žil Klarti je 1897. objavio priču “Mrtvo oko optužuje”, a Žil Vern 1902. priču “Braća Kip”. U oba slučaja glavni junaci pred sudom uspešno dokazuju da nisu zloglasne ubice, upravo zahvaljujući optogramu.

Oko koje optužuje prikazano je i u popularnom stripu “Dijabolik” iz šezdesetih godina prošlog veka, a svoj doprinos širenju ovog mita dao je i italijanski nedeljnik “Ođi”. U oktobru 1977. u ovom nedeljniku je objavljen intervju s bivšim detektivom Odeljenja za ubistva iz nemačkog grada Dortmunda, koji je tada, između ostalog, izjavio: “Ono što nam danas deluje kao naučna fantastika za manje od 20 godina postaće uobičajena policijska praksa širom sveta. Mrežnjaču ljudskog oka razvijaćemo kao film iz fotoaparata i tako otkrivati ubice.”

I francuskog sociologa Veroniku Kampion-Vensan zaintrigirala je ova tema, tj. pitanje kako je moguće da je, uprkos naučnim dokazima, ovaj mit opstao do današnjih dana? Odgovor na to pitanje ona nalazi u čudnom spoju srednjevekovnog verovanja u čuda i magiju i strahopoštovanja koje svi imamo prema tehnološkom razvoju.

Strah od svedoka

Bilo da je reč o iskrenom verovanju ili običnom strahu, tek i u novijoj istoriji ima primera da ovaj mit živi. Englesku javnost je u septembru 1927. zaprepastila vest o surovom ubistvu policajca Bena Katridža kome su iz neposredne blizine ispaljena 4 metka u očne duplje. Četiri meseca kasnije uhapšeni su sitni lopovi Frederik Braus i Vilijam Kenedi koje je Katridž uhvatio na delu. Kenedi je tokom istrage priznao da je nesrećnog policajca prvo ubio udarcem metalnom šipkom po potiljku a potom mu pucao u oči zato što je najiskrenije verovao da su žrtvine oči “zauvek zapamtile” njegov lik.

Slično jezivo ubistvo dogodilo se i 1990. u jednom selu u Alzasu. Mlada emigrantkinja iz Senegala usmrtila je majku udarcima čekićem po glavi, a onda joj je nožem iskopala oči! Na suđenju je izjavila da nije želela da njen muž sazna ko je ubica, uz obrazloženje da je nedavno gledala film u kojem serijski ubica kopa oči svim svojim žrtvama kako ga one, kasnije, ne bi identifikovale.


(Priredila Željka Dulić)

Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #8 poslato: 23. Februar 2012. 01:39:13 »
Da se ne zaboravi, jer i to je bio Beograd :)


PRVI BUDISTICKI HRAM U BEOGRADU I EVROPI


Kalmici su pleme žute rase  i pripadaju zapadnom ogranku mongolskih naroda. Pre svog dolaska u predele zapadne Rusije početkom XVII veka živeli su sa Mongolima čiji su deo tada bili. U Rusiju ih je 1628. godine poveo njihov vođa, "nojon" (knez) posle razmirica sa tadašnjim vladarima mongolske države (poznate pod nazivom "Ojratska unija") tražeći pomoć od ruskog, "Belog", cara za svoja razračunjavanja sa neprijateljima. 
U Rusiji su se Kalmici prvo pojavili u Sibiru a zatim su prodrli na Ural i Volgu. Zauzimajući ogromnu rusku teritoriju, Kalmici se "nisu mnogo ustručavali", jer ti kompleksi zemljišta tada nisu bili naseljeni. Prema njihovom shvatanju, slobodno zemljište je smeo da zauzme svaki preduzimljivi čovek, jer su "zemlja i voda Božiji".

Dolazak Kalmika je ruska vlast primila sa simpatijama, izdašno nagrađujući poklonima njihove vođe, jer se nadala da će oni biti pouzdani i moćni branioci južnih granica od stalnih najezdi Tatara i kavkaskih gorštaka. Ta očekivanja su Kalmici potpuno ispunili: od kraja XVII i tokom celog XVIII veka oni su na zahtev i molbe ruskih careva izvršili 28 velikih ratnih pohoda na obale Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora, na Kavkaz, u Persiju i Kinu. Ubrzo su Kalmici izgubili svoju samostalnost, a autonomija koju su imali je počela da se sužava uz stalno pojačavanje pritisaka od strane carske administracija. To je Kalmike navelo na ideju da se vrate u svoju postojbinu, Džungariju. Ta seoba je započela januara 1771. godine kada je na dug, težak i neizvestan put krenulo oko četri petine ukupne populacije - samo je mali broj njih stigao do Džunharije. Oni koji su ostali u Rusiji živeli su na zapadnim obalama Volge. 

Do početka XIX veka Kalmici su živeli pretežno nomadskim životom: uzgajali su ovce, goveda i konje - a konj zauzima posebno mesto u njihovom životu: "rođen uz konja, Kalmik u njemu gleda sve, gleda deo samog sebe. On se bez konja oseća slab, ništavan; onog momenta kada uz sebe ima svog konja, on je već drugi čovek - sposoban da izvrši i najteže zadatke. Otuda u narodnim pesmama Kalmik uvek pored svoga epskog junaka opeva konja, najvernijeg prijatelja, druga i slugu". U potrazi za ispašom i vodom stalno su se selili, živeći po jurtama - okruglim šatorima od drvegnog kostura koji su oblagali presovanom vunom i prekrivali kožama. Njihov život se postepeno menjao: počeli su da se bave zemljoradnjom što je dovelo do organizovanja stalnih staništa, "stanica". 

Položaj koji su u Rusiji imali bio je u izvesnoj meri položaj privilegovanih jer ih Rusi nisu osvojili, već su sami Kalmici dobrovoljno priznali rusku vlast. Bili su zahvalni za povlastice koje su im Rusi dali i kada su 1917. godine boljševici udarili na red koji je u Rusiji vladao i na "Belog Cara", zahvalni Kalmici ustadoše sa oružjem protiv boljševika. Uskoro je započeo nemilosrdni građanski rat. Dolinu Dona su tokom naredne dve godine neizmenično zapljuskivali i prelivali se preko nje beli i crveni talasi, da bi je konačno polovinom novembra 1920.godine prekrio crveni talas.

U toj borbi Kalmici su izgubili oko 60 procanata svog stanovništva. Sudbinu poraza belih armija delili su i Kalmici koji su se borili u njima. I poražena vojska i civilno stanovništvo su nastojali da se što pre domognu luka, ukrcaju na brodove i napuste Rusiju. Samo je manji broj tih begunaca uspeo da se domogne brodava i izbegne zarobljavanje. Među njima se našlo i od 2200 do 3000 Kalmika oba pola i svih uzrasta. Najveći broj izbeglih je spas našao u logorima u okolini Carigrada i u samom gradu gde su se zadržali narednih 2-3 godine a zatim su se postepeno raselili po evropskim zemljama: Bugarskoj, Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Francuskoj.

PRVI KALMICI U SRBIJI

Prvi Kalmici izbeglice su stigli u Srbiju početkom aprila 1920. godine i bilo ih je nekoliko desetina. Druga, i daleko najbrojnija kalmička grupacija (oko 300 izbeglica) prispela je u našu zemlju krajem 1920. godine. I u narednih dve godine Kalmici su pristizali, ali u manjim grupama - u celom tom periodu od 1920. do kraja 1923. godine u Srbiju je stiglo ukupno 450-500 Kalmika. Glavnina kalmičkih izbeglica (300-400) nastanila se u Beogradu, formirajuči tako najveću kamičku koloniju u Evropi. U Beogradu su se nastanili po južnoj i jugoistočnoj periferiji: počev od Karaburme pa preko Bulbodera do Cvetkove pijace i Crvenog Krsta. Većina ih se nastanila u ataru prigradskog sela Mali Mokri Lug, koji je tada postajao predgrađe Beograda. Taj kraj se nekada u širem smislu zvao Pašina česma i Pašino brdo.

U Beogradu su se Kalmici našli u potpuno novoj i stranoj sredini. U početku su izazivali opštu radoznalost, što zbog svoje fizionomije, što zbog načina na koji su se stariji Kalmici međusobno pozdravljali: pri susretu bi se klanjali jedan drugom, priljubljenih dlanova prinetih čelu. Videći pred sobom te ljude istočnjačkih crta, sa minđušom na uhu, koji se pri susretima klanjaju, stanovnici Malog Mokrog Luga ih nazvaše "Kinezi". Za njih će Kalmici zauvek ostati "Kinezi". Beograđani su se ipak dosta brzo privikli na nove goste, a ovi mnogo teže i sporije na novu sredinu. Prema spoljašnjoj sredini je kalmička zajednica bila prilično zatvorena, a unitar sebe povezana jedinstvenim jezikom i poreklom, istom izbegličkom sudbinom kao i pripadnošću budističkoj veri. Trebalo je da prođe izvesno vreme pa da Kalmici počnu slobodnije da se druže sa meštanima Malog Mokrog Luga. Kalmička deca su počela da pohađaju obližnju osnovnu školu zajedno sa komšijskom decom, sa kojom su igrali tada veoma popularan sport, fudbal - imali su i fudbalsko igralište, tzv. "kinesko igralište". Sklopljeno je i nekoliko mešovith brakova Kalmika sa Srpkinjama. 

Za razliku od većine ruskih izbeglica naseljenih u Jugoslaviji koju su činili pripadnici aristokratije, zemljoposednici, preduzimači, službenici carske administracije i oficirski kadar, pristigli Kalmici su predstavljali najsiromašniji sloj doseljenika, kako na materijanom tako i na društveno-obrazovnom planu. Ogromna većina njih nije imala nikakve stručne kvalifikacije pa su morali da rade ono što im se nudilo: najteži fizički rad koji je bio veoma slabo plaćen. Većina Kalmika je u početku radila na iskopavanju ilovače i njenom prevozu do ciglane u Malom Mokrom Lugu koja je bila vlasništvo beogradskog industrijalca i veleposednika Miloša Jaćimovića. Radnici zaposleni u njegovoj ciglani dobili su na poklon zemljište i građevinski materijal, pa su po dve-tri porodice udruživale i zidale najjednostavnije i najjeftinije prizemne kućice u koje su se preselili iz iznajmljenih stanova. Pored kućica su bile baštice, zajednički bunar i zajednički poljski klozet. Tako je niklo celo malo naselje od 20-30 kućica sa jednom ili dve sobe i kuhinjom. Skoro sve kalmičke porodice su gajile kokoške, guske, ćurke i koze i na taj način doprinoslie budžetu. 

Poneki od Kalmika je, vremenom, uspeo da sebi kupi konja i krene u prevoženje drva, uglja i sl. Bilo je i par kočijaša. Žene beogradski Kalmika se nisu zapošljavale već su porodični budžet uvećavale izradom papuča, krznenih jakni i papirnatih lampiona koje su prodavale na pijaci.
U prvih par godina boravka u novoj sredini, Kalmici nisu imali nikakvu čvršću društvenu organizaciju - tek aprila 1928.godine formiraju svoju "Kalmičku koloniju". Za predsednika je izabran bivši pukovnih ruske vojske Abuša Aleksejev, koji će zajedno sa budističkim starešinom bakšom Mančuda Borinovim pokrenuti akciju za izgradnju budističkog hrama a zatim to i dovršiti  decembra 1929. godine kada je hram i otvoren. 

KASNIJE

Beogradska kolonija Kalmika se dezintegrisala 1944. godine kada su njeni članovi izbegli u Nemačku, a kasnije u SAD. U borbama za oslobođenje Beograda (12-16. oktobar 1944.) koje su se vodile u neposrednoj blizini, delimično je porušen gornji deo kalmičkog svetilišta. Nove vlasti su smatrale da je beogradski budistički hram izgubio razlog za postojanje jer je ostao bez vernika i bez relikvija, pa su 1950. srušili kupolu hrama a prizemlje pretvorili u dom kulture. Kasnije je u toj zgradi prostorije imao Socijalistički savez radnog naroda. Na kraju je zgradu preuzela radna organizacija "Budućnost" koja je hram porušila, a na njegovim temeljima podigla neuglednu dvospratnu zgradu u koju je uselila svoj servis "Hlađenje". 

U ondasnjem Vodiču kroz Beograd objavljenom 1930. godine nailazi se na odrednicu o hramu, a godinu dana kasnije ulica u kojoj se hram nalazio dobija novo ime: Budistička ulica (danas Budvanska).

Danas vise u Beogradu ne postoji Kalmicka Zajednica nit Budisticki Hram.


Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #7 poslato: 23. Februar 2012. 00:27:36 »
AKUPUNKTURA U SRBIJI

Pionir medicine - Gojko Vlaić

Piše Slavoljub Marković

Kruševljanin Gojko Vlaić, rođen krajem 18. veka, „uskladjivao je dva oblika iste energije - jin i jang“ Pre ostalih u Srbiji lečio je akupunkturom, čak je izumeo i specijalni špric sa tri kruga igala i njime „vidao vatru“ kod ljudi

Za akupunkturu, drevnu kinesku metodu lečenja ubadanjem igala u određene tačke na površini tela, Istok zna dugo, ali izgleda ne i Evropa. U “Srpskoj porodičnoj enciklopediji” ćete pronaći podatak da se u Evropi (i to najpre u Francuskoj) koristi od 1928. godine. U Rusiji se prvi put pojavila tačno vek ranije, ali je intenzivno počela da se primenjuje tek 70-tih godina prošlog veka, dok se u SAD aktivno proučava i primenjuje tek poslednjih tridesetak godina.
Na sajtu Srpskog lekarskog društva saznaćete da se akupunktura u Srbiji pojavila 1934. godine, i to zahvaljujuci dr Milanu Pavloviću (1903-1966), koji je za vreme svog boravka u Francuskoj tokom specijalizacije na ORL klinici Medicinskog fakulteta u Parizu učio i akupunkturu. Njegovo delo "Kineska medicina - akupunktura" je prvi srpski udžbenik koji je ugledao svetlost dana tek 1972. godine, šest godina posle autorove smrti.

Nismo imali nameru da se u ovom tekstu bavimo istorijom akupunkture, pa ni na našim prostorima, ali nam je ovakav uvod ipak bio potreban da bismo vremenski situirali priču koja sledi. A ona ima svog konkretnog junaka – to je Gojko Vlaić, „ratnik, trgovac i vidar“ čiji je bogat i raznovrstan život prepoznatljiv u životu Kruševca i okoline još poslednjih godina 18. veka! Učastvovao je u Prvom i Drugom srspkom ustanku, u oslobođenju Janjine u Grčkoj, kao što je i prvi čovek ovog kraja koji je sa stokom, šireći tako svoje poslove ne samo van atara grada već i države, odlazio u Grčku.

I upravo je za svojih izbivanja u Grčkoj učio medicinu. Osim tog znanja, iz Grčke je sa sobom, i to u jednom buretu, preneo i svoju buduću ženu, Grkinju Maru, koja je osim po svojim vrlinama ostala upamćena i po tome što do kraja života nije naučila srpski jezik. Ali je zato njen muž za života učio mnoge stvari, pa i – ranije od ostalih na ovim prostorima - to kako akupunkturom lečiti ljude. I nije se zadržao samo na teoriji...

Gojko je već početkom 19. veka u svom gradu „uskladjivao dva oblika iste energije jin i jang“, kako je to zapisao ovdašnji hroničar Milutim R. Jugović. „U to pradedovsko vreme igle su Kruševljanima u bolesti donosile ako ne potpuno izlečenje ono uvek olakšanje. Gojko je znao i u kruševačkom kraju uspešno upražnjavao akupunkturu.“

Ostali su sačuvani čak i podaci da je Gojko koristio poseban špric sa tri kruga igala „čija veličina raste od spoljnog kruga prema unutrašnjem, trećem, čije su igle i najduže“, kojim je „lečio vatru kod ljudi“. Igle je, pri tom, „umakao u neku tečnost, pa bolesnima ubadao onaj deo ruke gde se pipa bilo“.

Vlaić je takođe u svojoj praksi koristio i valjak sa iglama različitih veličina koje je umakao u „neki rastvor“. Njime je lečio prvenstveno bolesti zglobova. Očigledno, nije isključeno da je kombinovao drevna znanja sa sopstvenim iskustvima koje je sticao u radu sa pacijentima.
Doduše, i pacijenata je bilo raznih, pa je hroničar zabeležio i ovo: „Zbog teranja ovog zanata umalo da Gojko nije sasvim nastradao. Posle boja sa Turcima namesti Jovanu Obrenoviću prebijenu lopaticu od đuleta iz turskog topa. No, posle, kad god je Jovana zabolela plećka, naročito posle promene vremena, tražio je vidara da ga veže za noge, pa naglavačke obesi, da upamti svoj posao. U tim trenucima Gojko je leteo sa melemima i masirao Obrenoviću rame da mu bolovi uminu...“

Prošlo je od tada dosta vremena, ali to i jeste bio jedan od razloga zbog kojih smo smatrali da ovu priču treba ispričati i tako je otrgnuti od zaborava.

biljana*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #6 poslato: 01. Februar 2012. 19:58:08 »
Ovo je sve jako zanimljivo, narocito clanak o Atlantidi. Ja inace jako volim i godinama sve iscitavam o starim civilizacijama.
Sa tom tematikom imam dve omiljene knjige a to su Kad je sunce bilo Bog od Zenona Kasidovskog i Tragovi Bogova od Grejem Henkok. Izuzetne knjige.

Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #5 poslato: 30. Januar 2012. 14:53:28 »
(obicaji)


ŠTA JE MAGIJA POČETKA

Staro je verovanje da makaze,
kao šiljat metalni predmet, štite od zla

Nova godina počela je - poklonima. I ukrasnom trakom na njima. Trakom koju je trebalo razvezati ili preseći, u svečanom iščekivanju otkrivanja sadržaja koji stiže sa željama za uspešan početak novog ciklusa...
Odvezivanje ili presecanje (pa u nekim situacijama i skidanje) trake i predstavlja uvodni trenutak, inicijaciju, simbolični početak nečega, u duhovnom smislu punu spoznaju. Uostalom, i nakon dolaska na svet, bebi se preseca pupčana vrpca, što se simbolično može vezati za početak životnog ciklusa čoveka. Toplinu i sigurnost majčinog tela zamenjuje ulazak u novi život, sa svim potencijalima i izazovima koje on sobom donosi.
I mada vrpce izgleda posebno vole političari, čijoj sujeti i popularnosti očigledno gode ceremonijalna presecanja kojima se simbolično otvaraju putevi, bolnice, škole (mada ta praksa datira tek od 1898, kada je traka prvi put presečena u Luizijani povodom puštanja u saobraćaj pruge)... svakako se radi o činu koji je mnogo univerzalniji. Traka je ona početna linija čijim se prelaskom ulazi u nešto novo, često i nedovoljno poznato. A početak je uvek nešto što obavezuje i zahteva neku ili neke vrste rituala.

Presecanje zlih uticaja

Primeri za to su i naši bogati tradicionalni svadbeni običaji, koji podrazumevaju da mlada po traci belog platna hoda do kućnog praga, koji ceremonijalno prelazi - često u naručju svog supruga, koji time pokazuje svoju moć nad neizvesnošću sudbine koja im predstoji - kao granični, mitski prostor za koji se verovalo da u njemu počivaju duše predaka. U pitanju je i takozvana "zaštita odozdo". "Dole", kao što znamo, prebivaju demoni, koji mogu da budu zli i da naškode nevesti. Ulaz u kuću i prag jeste mesto gde se oni posebno okupljaju. Postoji još jedan razlog: ako neko želi da, magijskim putem, nanese mladencima kakvo zlo, on će te zle čini baciti na ulazu u kuću, jer se one tu, veruje se, najlakše vezuju. Prag je mesto koje preseca traku i, opet, simbolično - sa ulaskom u novi, zajednički dom - uvodi i u novi životni ciklus.
U italijanskoj tradiciji je, pak, da mlada preseca traku na svojim vratima, simbolično ulazeći u novi, važan i plodan period života. Makaze, kao šiljat metalni predmet, koji može da seče poput grebena ili noža, pri tom štiti od zla (preseca ga), demona, nekada se verovalo i veštica. Može se reći i da se njihov simbolizam pritom približava simbolizmu krsta (u nekim magijskim ritualima otvorene makaze se često koriste umesto krsta), čime se postiže dodatna zaštita.
Mašnica na traci, pažljivo oblikovana, ima izgled cveta i znak je procvata. S druge strane, traka može da oblikuje dijademu, ogrlicu, krunu, ili da posluži kao pojas, podvezica (britanski viteški red)... Ona, pritom, često sledi upravo pozitivnu simboliku kruga. Razvezujući ga, sačuvaćemo njegove potencijale, sada usmerene u konkretnom, jasnom pravcu.
Modifikacije ceremonije sa trakama (recimo, podvezica prilikom venčanja na nozi mlade, koja će u jednom trenutku simbolično biti skinuta) svojstvene su različitim područjima, pa je dr Vesna Marjanović iz Etnografskog muzeja nedavno podsetila na jedan od primera:
- U Francuskoj su, recimo, nevesti od njenog doma do crkve postavljane trake koja bi ona simbolično presecala kako bi što pre sa ocem stigla do mladoženje.
Traka, pritom, simbolizuje i čvrstu vezu i potvrdu trajanja - Rimljani su često vezivali vrpcu sa čvorom sa prednje strane, što je označavalo besmrtnost.
Presecanje trake oduvek je važilo i za svojevrsnu inicijaciju, prelazak u novi satus - sportisti i doslovno svojim telom, pobednički, probijaju traku na cilju grudima. To je i potvrda njihovog uspeha, pobeda (nad sobom i drugima), jer moraju biti ispred ostalih.

Moćna amajilja

Zbog svega toga nije slučajna i česta upotreba trake u raznim magijskim ritualima, i to najčešće u beloj, crvenoj, crnoj i ređe, žutoj boji. Prva bi se obično koristila u ritualima lečenja, crvena u ljubavnoj magiji- za "vezivanje" partnera, ali i zaštitu od svakog zla, crna za bacanje crne magije. Uz izvore lekovite vode i sveta mesta nevoljnici su često ostavljali trake u odgovarajućim bojama, verujući da će ih one povezati sa dobročinstvima tih mesta. Trake su prethodno pravljene isecanjem odeće, čime su sledile svoju personalizovanu nit koja je trebalo da se protegne do u magijski beskraj.
Pretpostavlja se da izbor trake, kao oblika kojim se na ovaj način manipuliše, nikako nije slučajan - uostalom i savremena nauka je kao najuočljiviji strukturni element genoma identifikovala trake, kao, očigledno, po mnogo čemu optimalnu geometrijsku strukturu.
Pupčana vrpca novorođenčeta takođe se koristi kao moćna amajlija, pri čemu se posle otpadanja sa dečjeg pupka vrpca svezuje u čvor ili zajedno sa pramenom dečije kose čuva zalivena voskom. Smatra se da pupčana vrpca štiti od svih malera i nesreća i kada je ušivena u dečju odeću ili ostavljena u medaljon.
Danas se matične ćelije iz pupčane vrpce uspešno koriste u lečenju više od 70 oboljenja. Među njima su kancer različitih krvnih ćelija (kao što su različite vrste leukemije) ili druga oboljenja krvi (različite vrste anemija).
Neke vrste imunih deficijencija (autoimuna oboljenja, stanja u kojem telo napada svoje sopstvene ćelije) i metabolički poremećaji takođe mogu biti lečeni matičnim ćelijama dobijenim iz krvi pupčane vrpce.
Ništa, očigledno, nije slučajno...

(trece oko)

biljana*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #4 poslato: 29. Januar 2012. 21:55:30 »
Procitah sve. Olicno je.

Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #3 poslato: 28. Januar 2012. 20:11:28 »
Evo jos nesto zanimljivo o Adolfu Hitleru!

HITLER LAZIRAO SMRT I DOZIVEO STAROST U ARGENTINI ?

(o ovome sam gledao i reportazu, i jako jako zanimljivo je sve, dokaza pregrst, al zacutalo je se a zna se i zasto)

Dakle...

Istoričar i novinar Žerar Vilijams i reditelj specijalizovan za ratnu istoriju Sajmon Danstan tvrde kako je previše dokaza da je Firer lažirao svoju smrt i pobegao u Južnu Ameriku. Teoriju zavere dodatno je aktuelizovala i činjenica da kuća za koju se sumnjalo da predstavlja njegovo sklonište - Residencia Inalco čeka novog vlasnika.

U pitanju je kuća u kojoj je Hitler proveo svoje poslednje dane i mirno umro u 73. godini života, ostavljajući za sobom dve kćerke. Tako bar kaže teorija zavere. A sada Residencia Inalco, imanje na prelepom jezeru Nahuel Huapi u argentinskoj Patagoniji, traži novog vlasnika. Više je dokaza da je Hitler pobegao u Argentinu nego da se ubio, tvrde lokalci koji su godinama živeli uz neke druge odbegle nacističke zločince.

Hitler je samoubistvo počinio 30. aprila 1945. Ustrelio se u svom berlinskom bunkeru smeštenom ispod kancelarijata Rajha.

Eva Braun, njegova supruga na jedan dan, uzela je cijanid. Prema Hitlerovim instrukcijama, oba tela su spaljena. Svet nikad nije dobio nepobitne dokaze za ovu, danas opšteprihvaćenu verziju događaja.

Nacionalni park Nahuel Huapi, u čijem je centru istoimeno jezero, smešten je u podnožju Anda, uz granicu s Čileom. Najveći grad, Bariloche, poznat je kao top-odredište za bračna putovanja i kao glavni grad čokolade, zbog fabrika koje su u blizini.

Nazivaju ga i malom Švajcarskom. Da je postao i nacističko uporište nakon Drugog svetskog rata javna je tajna. Lokalne priče kažu da je tamo kratko živeo i dr Jozef Mengele, pre odlaska u Buenos Ajres, i smrti na plaži u Brazilu 1979.

Tu je svoje dane takođe provodio i Martin Borman, čija sudbina nikad nije razjašnjena, i Adolf Ajhman, koga su 1960. pronašli Mosadovi agenti.

Uverljivi dokazi

Unutrašnjost navodnog Hitlerova gnezda ima sličnosti s njegovom vikendicom u bavarskim Alpima. Maleni puteljak vodi do obale jezera sa kućicom za brod ili hidroavion, kojima se nekad dolazilo do imanja. Vila Inalco, baš kao i Bergof, vidljiva je samo s jezera. S drugih je strana u potpunosti skrivena šumama. Ima vlastite poljoprivredne površine i domaće životinje. Nudi se kao savršeno mesto za beg od ostatka sveta.

Teorija prema kojoj je Hitler umro 1962. u tajnom nacističkom raju u Argentini već je poznata, a sada su je ponovo oživela dva britanska istraživača u knjizi “Sivi vuk: Adolfov beg”.

Istoričar i novinar Žerar Vilijams i reditelj specijalizovan za ratnu istoriju Sajmon Danstin tvrde da je previše dokaza da je Adolf Hitler lažirao svoju smrt i pobegao u južnu Ameriku da bi se verovalo u priču iz školskih udžbenika.

“Nije nam bila namera da ponovo ispisujemo stranice istorije. Međutim, ne postoje forenzički dokazi za Hitlerovu smrt, a svedočanstva o begu i životu u Argentini su uverljiva”, izjavio je Vilijams.

Plan bega

Prema ovom dvojcu, Hitler i Eva iscenirali su svoja samoubojstva i pobegli uz pomoć američkih agenata kojima su zauzvrat dali pristup ratnoj tehnologiji nacista. Firera i Evu Braun “odigrali” su jedna glumica i Hitlerov dubler za koje se u ono doba verovalo (i pisalo u novinama) da ih Hitler ima nekoliko. Muškarac i žena ubijeni su za spas svog vođe. Jedan od najzanimljivijih detalja iz knjige je da je Eva Braun Hitleru u Argentini rodila dve kćerke, kao i da su se Hitler i njegova dugogodišnja ljubavnica kasnije razveli. Pravi datum Hitlerove smrti navodno je 13. februara 1962.

Kad su ruske snage ušle u Berlin i zauzele Hitlerov bunker, nacisti su već objavili vest da je “Firer umro kao heroj”. Staljin je isprva sumnjao i zahtevao je dokaz. Moskva je godinama kasnije obznanila da su sovjetski obaveštajci pronašli spaljena tela u dvorištu kancelarijata. Pokopana su na tajnoj lokaciji izvan grada, a nekoliko su ih puta premeštali. Godine 1970. tela su ekshumirana i kremirana, a pepeo je prosut u reku Biederitz. Sovjeti su rekli da ne žele da Hitlerov grob postane svetište neonacista.

Autori knjige, s druge strane, s mnoštvom pojedinosti opisuju Hitlerov beg. Dvadeset sedmog aprila, tri dana pre Hitlerove službene smrti, njegovo je mesto preuzeo dubler, a Evino glumica. Njih dvoje su iz Berlina prvo otišli u Tonder u Danskoj. Potom su se vratili u Nemačku u grad Travemunde. Tamo su se ukrcali u avion za špansku vojnu bazu u Reusu, južno od Barselone. Fašistički general Franko nabavio im je avion do Fuerteventure na Kanarskim ostrvima. Idućeg dana begunci su se ukrcali u podmornicu. Destinacija: argentinski Mar del Plata. Za Berlin pod granatama to je bio znak da se izvrši egzekucija dublera.

Da li je Hitler proveo poslednjih 17 godina svog života na udobnom ranču u Patagoniji? - Knjiga je obično smeće, kao i tvrdnje njenih autora - odgovara jedan od vodećih britanskih istoričara Gaj Volters. - Trebalo bi da ih je sramota što iznose takve besmislice - dodaje.

Jedino s čime se Volters slaže je da famozni deo Hitlerove lobanje, koju čuvaju Rusi, ne pripada nacističkom vođi. U knjizi se, naime, ponavlja tvrdnja koju su izneli američki naučnici nakon DNK analize pre dve godine.

Lobanja, koja se trenutno nalazi ruskom državnom arhivu, i za koju se tvrdilo da je Hitlerova, pripada ženi mlađoj od četrdeset godina. Dokaza da je Hitler počinio samoubistvo ima napretek, naglašava Volters.


 (Jutarnji.hr)






KULA NEBOJSA NE POSTOJI


Za zabludu oko imena poznatog srednjovekovnog zdanja na Kalemegdanu znaju samo malobrojni. Temelje originalne kule Nebojše koja je dominirala ušćem Save u Dunav uništila JNA kada je 1948. godine pravila tajnu podzemnu vojnu instalaciju

Dugo je simbol Beograda bila kula Nebojša, ogromna, moćna građevina kojom se dičio još despot Stefan Lazarević. To je bila kula koja je dominirala srednjovekovnim Beogradom i ušćem Save u Dunav. Sada postoji velika zabluda da je kula koja danas nosi ovo ime „prava kula Nebojša“. Ali - to nije istina. Na mestu odakle je najlepši pogled na ušće dveju reka danas se nalazi bunker... Ni to niste znali? Nismo ni mi donedavno...

PONOS GRADA

Nekada davno, na najvišoj tački beogradskog grebena nalazila se kula Nebojša, da „preti oblacima“ i dominira pogledom na srednjovekovnu prestonicu despota Stefana. U ono vreme, kada je grad nastanjivalo mnogo manje ljudi, takva kula je, sasvim sigurno, izgledala potpuno impozantno. Ona je bila orijentir mnogima koji bi se približavali gradu i utvrđenju, a za žitelje Beograda bila je značajna i zbog zvonika, čije zvono je „grmelo“ i čulo se „do neba“.
Kula je bila zamišljena tako što je do nje vodio drveni most, a i stepenište koje ju je opasavalo bilo je napravljeno od drveta. Ni to nije bilo nimalo slučajno. Prvobitni plan starih stratega bio je da, ukoliko posada ostane opkoljena na kuli, ne sme sa nje da se povuče. Oni bi spalili most i stepenice, a sudbinu bi im odredilo to što bi morali, braneći grad, ili da poginu ili da dočekaju pojačanje.
Bilo kako bilo, Beograd pod tursku vlast pada 1521. godine, ali kula Nebojša nije dočekala vojno poniženje u kojem bi bila izložena turskom barjaku. Prema legendi u nju je udario grom tokom neke velike oluje i uništio ju je. Posle vatrene stihije koja je tada izbila od kule nije mnogo ostalo. Tako je okončan jedan mit.
U Beogradu je ulogu ove kule preuzela dotadašnja „Vodena“ ili „Temišvarska kula“. To je ona velika građevina na Donjem kalemegdanskom gradu koju danas svi poznaju kao kulu Nebojšu.
Istini za volju, tu kulu su dugo koristili Turci, i ona je imala morbidnu ulogu zatvora i mučilišta. U njoj je stradao legendarni grčki revolucionar Riga od Fere, a tu je vrlo teške dane proveo i Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša. Naime, ostalo je zabeleženo da je Jevrem bio zatočenik u tamnicama sve dok Miloš nije „debelo“ odrešio kesu da ga odande izbavi, ali da je ovaj do smrti patio od kostobolje koju je, po svemu sudeći, „zaradio“ na tom stratištu. Nadalje, tu je smrtno stradao i jedan srpski mitropolit i još mnogo patriota sa ovog podneblja. Tek, mučilište koje danas nosi ime Nebojša, nije prava, „originalna“ kula, već samo „kradljivac“ njenog imena.
Najinteresantniji deo priče vezan za „pravu“ kulu, u stvari, odigrava se neposredno posle Drugog svetskog rata...

STRAH OD STALJINA

Posle bezbrojnih bitaka za Beograd i prevlast u njemu, mnogi su se ponadali da je završetak Drugog svetskog rata najzad uvod u miroljubivo doba u Srbiji. Međutim, ratne trube su grdno zaječale samo tri godine kasnije, kada je Staljin na čelu SSSR oštro nasrnuo na Josipa Broza Tita, čelnika ondašnje Jugoslavije, u želji da ga potpuno vrati u komunistički tabor.
Rat je bio na pomolu... Sa ove istorijske distance gledano, pravo je čudo da se nije dogodio. Već je bio očekivan tenkovski napad usmeren ka Beogradu, kao jugoslovenskoj prestonici, a najjači udar bio bi izvesno – kroz vojvođansku ravnicu. Josip Broz se sklonio na Bled, verovatno da bi bio što dalje od ratnih dejstava, ili da, možda, može lakše da pobegne preko granice, ukoliko bi na to bio primoran. I, tada vojska rešava da se pripremi za novi rat.
Ono što danas nije poznato, jeste priča kako su napravili poseban sistem bunkera na Kalemegdanu. I to neposredno pored „Pobednika“. Sa ovog mesta je bio najbolji pogled na ravnicu, pa je to u ono doba bila dominantna tačka za bitno artiljerijsko oruđe kojim bi se gađale pokretne mete u banatskoj ravnici, odnosno na levoj obali Dunava.
Tokom 1948. godine radovi su počeli. Nije teško pretpostaviti, sve se odigravalo u najstrožijoj diskreciji. Te godine su prilazi Kalemegdanu bili najstrože blokirani, a specijalno izabrani vojnici dobili su zadatak da krenu sa kopanjem važne vojne instalacije...
Ne lezi vraže, naišli su na ogroman, gotovo nepremostiv problem, i to nas vraća na sam početak ove priče, odnosno na kulu Nebojšu i njeno nekadašnje postojanje u ovom delu grada.
Kada su krenuli sa nešto ozbiljnijim radovima u ukopavanju bunkera, vojnici su naišli na ogromnu kamenu masu debljine od oko pet metara koja im se isprečila na putu. Ko bi to očekivao? Pa, verovatno arheolozi, da su ih pitali, ali u ratnim vremenima to obično niko ne radi. Stučnjaci bi im rekli upravo ono što je bilo neminovno: naišli su na temelje „prave“ kule Nebojše.
Kada su shvatili koliko je velika prepreka koja im je usporila radove, inženjerci nisu imali mnogo izbora: problem su rešili na jedini mogući način u ono vreme – eksplozivom. I tako je, po poslednji put, ova kula „ispričala“ neku od svojih burnih priča...

ROĐENJE BUNKERA

Do kraja 1949. godine bunker je završen, a ta ozbiljna podzemna vojna instalacija, u stvari, ima nekoliko prostorija, hodnike koji ih povezuju, prostorije za boravak vojnika i naravno – topovska gnezda kojima se prilazi odozdo i koja su služila za smeštaj posade koja bi rukovodila artiljerijom.
Ovaj pozdemni objekat postoji i danas u besprekornom stanju. Iako se nalazi ispod zemlje, provetren je i nije nimalo zagušljiv, a odsustvo vlage govori u prilog da su nekadašnji vojni inženjeri umeli veoma dobro da urade svoj posao. Srećom, nikada nije imao vojnu ulogu kakva mu je prvobitno bila namenjena.
Da bi zauzeo svoje mesto u večito burnoj beogradskoj istoriji, podzemni bunker je morao da „istera“ i poslednje ostatke Nebojše, nekadašnjeg ponosa grada i samog despota Stefana.. (trece oko)




KAKO ODBRANITI SVOJU SRECU (magija)

Kada izgleda kao potpuno drugi čovek...

Horoskop je otvorena knjiga života, a ljubav možda njeno najvažnije poglavlje u kome je sve zapisano - i zato ne treba dozvoliti da ga neko silom, pomoću magije - menja

Mnoge ljubavne veze i brakovi nisu uspeli da izdrže udar magije kojem su bili izloženi. Da li je magija jača od ljubavi, ili je ljubav, u stvari - samo proizvod magije? Volimo li nekog zato što to zaista osećamo i želimo, ili nas na to neko prisiljava? Oni koji su se susreli sa ljubavnim činima prošli su kroz razna iskustva. Nekad lepa, strastvena i romantična, a nekad dramatična i tragična. Izgleda da je uska granica između ljubavi i mržnje, makar kada je magija u pitanju.

REČ IMA VENERA

Ljubav je uvek bila glavna tema u astrološkim analizama. S obzirom da se količina sreće lepo vidi kroz horoskop, pitanja vezana za tu temu su neizbežna. Najvažnija planeta koja o tome govori je Venera. Ona je boginja ljubavi, seksa i braka. Njena pozicija na nebu u vreme našeg rođenja glavni je pokazatelj sudbine u ljubavi koja nam je dodeljena. Od toga u kom se znaku i kući nalazi, kao i u kakvom je odnosu sa drugim planetama, zavisi količina uživanja ili patnje koje nam sama boginja dodeljuje. Dobri znaci podržavaju sreću, dok je loši ruše i donose patnju. Tako horoskop postaje otvorena knjiga našeg života, a ljubav je možda najvažniji segment koji je u njoj zapisan. Tu se vide sudbinski susreti, brakovi, tajne ljubavi, avanture, razvodi, prevare i sve ono što čini naš ljubavni život. Postoje srećni i nesrećni ljubavni životi. Neki su proizvod sudbine, a neki su stvoreni magijskim uticajem.
Da li ste se ikad zapitali da li je vaš ljubavni život sudbinski, ili je i on proizvod nekih nevidljivih sila? Ako je sve dobro, onda neka tako i ostane, ali ako u ljubavnom životu ili braku imate probleme, možda bi trebalo da potražite odgovor - zbog čega se baš vama dešavaju ružne stvari?

Imao sam priličan broj parova koji su bili pod uticajem ljubavne magije. Iza raspada mnogih veza i brakova stoji jak magijski uticaj, i ako se on na vreme ne otkrije mnogo je teže sprečiti rastanak.
Magijski uticaj nekada toliko poremeti odnos između dvoje ljudi, da čak i kada se magija otkloni ne može ništa bitno da se popravi, jer su loši događaji toliko poremetili odnos da nastavak veze uglavnom više nije moguć. Jednostavno, promeni se energetsko polje koje je vezivalo dve osobe. Kada se ono prekine ili poremeti, teško se veza ponovo uspostavlja.

ŽRTVA - UGLAVNOM MUŠKARAC

Uglavnom je scenario sličan: najčešće se dešava da je muškarac žrtva magije koju sprovodi njegova ljubavica, ili žena koja želi da ga preotme za sebe. On toga nikada nije svestan. Može da vodi normalan bračni život, a onda se naprasno odjednom zaljubi u neku drugu. To zaljubljivanje nije previše problematično. Ono kod inteligentnih i snalažljivih ljudi može da se prikrije, ali kod onih koji su se zaljubili pod uticajem magije - mnogo je očiglednije. Oni obično počnu da se ponašaju destruktivno. Svi im smetaju, počevši od žene, dece, preko rođaka i prijatelja. Prag tolerancije se naglo smanjuje i sukobi sa okolinom su sve učestaliji. Po pravilu, osoba ne može da podnosi nikoga u svojoj blizini, osim one u koju je „zaljubljen“. Ne može da kontroliše svoje postupke, pa pravi ispade kojih nije svestan. Partnerku počinje da ponižava, da je vređa. Izgleda kao potpuno drugi čovek. Njegov pogled i izraz lica su drugačiji. Tada je najčešće kasno da se nešto uradi. On je već u rukama mračnih sila i više nije svoj gospodar. Radi onako kako mu je zapoveđeno. Pitanje je - kako povratiti takvu osobu u normalno stanje?
Kada neko skrene pažnju drugom da je pod magijskim uticajem, ta osoba se ljuti, ne veruje u takve stvari i ismeva one koji veruju. Uglavnom, neće da prihvati savet da ode i proveri da li neke druge sile stoje iza njegovog ponašanja. U takvim okolnostima on vidi kao jedinu ispravnu baš onu osobu koja je odgovorna za njegovo stanje. S obzirom da ga svi prekorevaju, on najčešće samo u njoj nalazi utočište. Njegov život je kao san, nestvaran i iracionalan. Ako, ipak, shvati da se nešto sa njim dešava čudno i zatraži pomoć, onda je još uvek moguće spasti ga iz mračnog stanja njegovog uma.

GLUMAC U LOŠOJ PREDSTAVI

Slično iskustvo imala je jedna mlada žena koja je u braku bila tek nekoliko godina. Udala se iz ljubavi za čoveka koji ju je mnogo voleo. Brak je funkcionisao fantastično sve do trenutka kada je on došao sa kraćeg poslovnog puta. Bio je izuzetno uspešan u svom poslu i često je bio na putu. Reč je o našem poznatom glumcu. Imao je neko snimanje van Srbije, pa desetak dana nije dolazio kući. To se dešavalo i ranije, ali ovaj put se vratio kao druga osoba! Njegova mlada žena je odmah primetila da se nešto sa njim dešava. Prvo, nije joj doneo nikakav poklon, a nikada pre se nije desilo da joj ne donese makar neku sitnicu s puta, da je obraduje. Njoj nije bilo stalo do poklona, nego do pažnje koju joj je tim činom pokazivao.
Međutim, tog dana pažnja je izostala. Nije joj se ni obradovao kao ranije. Osmeh mu je bio usiljen, kiseo i bez energije. U prvom trenutku pomislila je da je samo umoran, pa to nije shvatala ozbiljno.
Dani su prolazili, a on je postajao sve gori. Pitala ga je o čemu se radi i zašto se tako čudno ponaša, ali njegov odgovor je bio grub i neprimeren. Počeo je da je napada, vređa, omalovažava i preti. Ona je bila u čudu. Nikada ga nije videla u takvom stanju. Kada je ostala sama, plakala je. Nije znala kome da se obrati za pomoć. On je sve manje vremena provodio u kući, a i kad bi došao odmah bi usledile svađe i prepirke. Posle toga nije mogla da spava celu noć. Više nisu ni spavali u istom krevetu. On je na tome insistirao. Nije je želeo u svojoj blizini. Polako se udaljavao, bez objašnjenja i razloga. Shvatila je da mu smeta, ali pošto ga je volela nije mogla da ode. Nadala se da će ga proći i da je možda napet zbog prevelikih obaveza. Međutim, situacija je postajala sve gora. On je bio sve destruktivniji. U jednom trenutku joj je, usred banalne svađe, udario šamar i gurnuo ju je na pod. Tada je polomila ruku!
Nije mogla da veruje za koga se udala. Tog dana se spakovala i izašla iz kuće. Dva dana nakon toga posetila je mene da joj uradim analizu uporednog horoskopa i da vidim šta se to dešava sa njim.

SUNOVRAT SA KULE

Njegova Venera nalazila se u 12. kući (tajne ljubavi) napadnuta od Plutona i Saturna. Mesec je takođe bio ugrožen, kao i njegov podznak. Uz takvo ponašanje, ovo je bio siguran pokazatelj da je neka devojka uradila magijski ritual da ga zavede i da on ostavi svoju suprugu. Po njegovom horoskopu videlo se da je tokom magijskog rituala korišćena i - krv.
Ta vrsta magije ima najjači uticaj i brzo pokazuje rezultate. S obzirom da je njegov Mesec bio u vodenom znaku (tečnost) u fazi opadanja i ugrožen od Marsa i Plutona, znao sam o kakvoj krvi se radi...
U njenom horoskopu se u sedmoj kući (brak) nalazio Pluton (crna magija). Vladar sedme kuće otišao je u 12. kuću (tajni neprijatelji), što ukazuje da je neko radio na tome da se njihov brak sruši. Dakle, u oba hosokopa postoje jaki pokazatelji magijskog uticaja na njihov brak. Zamolio sam je da iz špila tarota, ne gledajući, izvuče jednu kartu koja bi trebalo da da odgovor na njeno pitanje šta se dešava. Karta koju je izvukla bila je Mesec (XVIII) koja najdirektnije govori o magiji i to sa tečnošću (krv). Zatim sam je zamolio da pomisli na ishod celog događaja i da izvuče drugu kartu. Izvukla je kartu broj XVI koja se zove Kula. To je jedna od najdestruktivnijih karata i nikada ne predskazuje ništa dobro. Na karti se vidi Kula u koju je udario grom. Sa nje naglavačke padaju dve osobe u ambis. Sve je zahvatio požar. Znao sam da ništa ne može da spreči rastanak. Rekao sam joj da će se razvesti i da je kasno da se bilo šta uradi. Shvatila je i sama. Nakon nekoliko meseci su se razveli na njegovu inicijativu.
Odmah nakon toga on je više puta bio viđen u društvu jedne plavokose devojke. Njihova „ljubav“ je trajala još godinu dana nakon njegovog razvoda i onda je odjednom shvatio šta je uradio. Kada je uticaj magije prestao on je u trenutku izgubio osećaj privlačnosti prema toj devojci i odmah pokušao da se vrati svojoj bivšoj supruzi. Naravno, bilo je kasno. Ona ga je odbila, jer prema njemu više nije osećala ništa. U njoj je ljubav bila ubijena.
Ovo nije usamljen primer. Nagla promena ponašanja i brzo gašenje emocija prema partneru može da ukaže na magiski uticaj. One jače magija ne slomi do kraja, čak ne mora da dovede ni do razvoda, ali brak postaje pravi pakao. To se najčešće radi iz osvete, ljubomore, ali i zbog želje da se partner nekome preotme.
Postoje i drugi magijski rituali koji se rade kako osoba ne bi mogla da se uda, oženi, da dobije porod i slično. Ako se duži niz godina dešavaju maleri u ljubavi, ako se pred sam ulazak u brak veze prekidaju, onda treba proveriti da nije u pitanju magijski uticaj. Zavist drugih, kao i mračne sile koje se šalju da izvrše određen zadatak, nikada ne spavaju, zato je samo bitno - reagovati na vreme.

(p.petkovic-trece oko)






U POTRAZI ZA ZDRAVLJEM


Kada se spoje "babe i žabe"

Meso koje danas jedemo najčešće je sumnjivog kvaliteta, pogotovo ako je tretirano po onome što diktira Codex Alimentarius. Volite li hormone, antibiotike, sedative - u svojoj šnicli?

(Spomenka Milić)

"Ponovo zaplena piletine s Kosova", "Švercovao piletinu sa deklaracijom Kosova",
"Carinici zaplenili još 100 kilograma smrznute piletine", "Jedemo trulo meso sa Kosova" – eto naslova koji pune novine poslednjih meseci. Osim piletine, "osumnjičeni" su i svinjetina i govedina, a najčešće se pominje meso koje je pristiglo iz Južne i Centralne Amerike kao humanitarna pomoć, švercuje se u južne delove centralne Srbije, a onda meša sa ispravnim mesom i aditivima i tako dobija – i miris – i ukus. Mediji pod znak sumnje stavaljaju i "falš" suhomesnate proizvode, koji se lako prepoznaju – po "damping" cenama, a proizvedeni su od brazilske, urugvajske i argentinske govedine. Putevi neispravnog mesa idu iz Južne i Centralne Amerike u Albaniju i Crnu Goru, a odatle na Kosmet.
Po mnogim procenama, zaplenjene količine samo su "kap u moru" onoga što nekako pređe granicu i završi na našim trpezama.

TRETMAN SNOVA

Zašto je (ovo) meso opasno? Prvenstveno, jer dolazi "sa strane" – uglavnom tretirano po onome što diktira Codex Alimentarius – globalni pravilnik o hrani.
Iako smo o tome već pisali, da podsetimo - u prevodu sa latinskog to je “zakon o hrani“, koji obuhvata niz normi za sigurnost hrane, čiji je zvanični cilj - zaštita zdravlja potrošača. Zvanična ideja jeste da hrana za lokalna tržišta ili izvoz mora biti sugurna i kvalitetna i da ne sme prenositi organizme koji mogu izazvati bolesti životinja ili biljaka.
Sedište komisije Codexa Alimentariusa je u Rimu, a radi se o međunarodnoj organizaciji koju su 1962. osnovale dve organizacije UN: FAO (Food and Agriculture Organization – Organizacija za hranu i poljoprivredu) i WHO (World Health Organization – Svetska zdravstvena organizacija). Veći deo svetske populacije živi u 177 država koje su članice Komisije Codexa i koje učestvuju u stvaranju normi i primenjuju ih na nacionalnom ili regionalnom nivou.
Codex je pun, u najmanju ruku, diskutabilnih pravila, a neka od njih se odnose i na meso i mesne proizvode. Recimo – po njemu – nije potrebno obeležavati životinje koje su genetski modifikovane, kao ni proizvode životinjskog porekla. Dakle – pojma nemate šta kupujete, odnosno - nemate mogućnost izbora da birate da li ćete u svoj organizam uneti nešto što može izazvati brojne zdravstvene probleme (o opasnostima GM hrane takođe smo pisali u više navrata). Zatim – sva hrana mora biti ozračena (navodno – radi eliminisanja mikroorganizama), a slobodno može biti tretirana hemikalijama i pesticidima, dok je za sve životinje koje se koriste u ljudskoj ishrani obavezno lečenje antibioticima i tretiranje hormonima rasta. A da bi se uzgajanje životinja isplatilo – najjednostavnije je hraniti ih takođe GM biljnom hranom – kukuruzom, sojom, ali i "stočnim" brašnom, koje se dobija od životinjskih leševa (i tako onomad nastade bolest ludih krava...).

JEFTINO, PA SE NE KVARI...

Nažalost, naš narod, stisnut besparicom, najčešće se snabdeva gde je najjeftinije. Sreća, pa Bog izmisli Facebook, pa je tako jedan ovdašnji poznati proizvođač i distruber mesnih proizvoda brzo bio anatemisan kada je globalnom mrežom prošetala slika jeftinih proizvoda na kojima se ponosno baškarila nalepnica Codexa Alimentariusa. Brže- bolje, da li zbog toga, ili sticajem okolnosti, nalepnice su skinute (što ne znači, naravno, da je ono što je unutar ambalaže išta promenjeno). Ali, dobro, makar se pokazalo da narod polako saznaje šta ova deklaracija znači (nije na odmet da ponovimo): da su životinje čiji su delovi korišćeni u dobijanju viršli i drugih poslastica za puk - dopingovane hormonima i antibioticima, a i da niko ne garantuje da nisu genetski modifikovane.
Inače, već desetinama godina meso i mesni proizvodi nisu ono što su bili – piletinu dobijenu seckanjem životinja hranjenih koncentratom lako je prepoznati – ako ništa drugo, po karakterističnom mirisu i kostima koje su sumnjive tamne boje. A lako ga je i spremiti – pileća supa gotova je za sat vremena, što nije baš odlika pravih domaćih pilića. Međutim, poslednjih godina situacija je još gora – (uglavnom) ilegalno uvezeno meso, pogotovo u velikim trgovinskim lancima na sve liči – samo ne na meso. Ako niste sigurni kakav je kvalitet onoga što kupujete – pogledajte cenu – ako je relativno niska, najverovatnije je "koka" porasla po pravilima famoznog Codexa. Osim toga – sirovo pile sumnjivo dugo ostaje "sveže" (tretman ozračivanjem?). Na pijacama se još, tu i tamo, može pronaći piletina koja liči na onu nekadašnju, ali – ni tu vam niko ništa ne garantuje.
Ako ste mislili da je rešenje u jedenju prasića, i tu ste se pravarili – svinjama se, osim hormona i antibiotika, u hranu dodaju i sedativi (što su mirnije – brže se goje), a u neke prerađevine, poput šunkarice, dodaje se i emulgator karagenan, takođe kancerogen.
Najsigurnije je, reklo bi se, uopšte ne jesti meso (svakako, generacije naših predaka živele su i preživele uprkos mesnoj ishrani, ali, kako stvari stoje – mnogo je vode od tada proteklo Dunavom, i ono što se nekada zvalo mesom teško se može naći). A božićni post je, čini se, pravo vreme za takav eksperiment, ali i – dokaz da se zaista može živeti bez unošenja u organizam životinjskih leševa. Mnogi tvrde da se, sa unosom mesa, u naš organizam unosi i strah koji su te životinje pretrpele, zajedno sa hormonima agresivnosti, stresa, toksinima.... Da li to zaista utiče na naše zdravlje – nije pouzdano dokazano, ali, svakako, možemo se zamisliti da li je baš neophodno da se hranimo tuđom smrću i strahom?
Mnogi tvrde da čovek, kada ne bi bio "programiran" da jede meso – ne bi mogao ni da ga svari. Jedan od argumenata je, ni manje ni više – biblijski – već na drugoj stanici svete knjige objašnjeno je šta je Bog propisao ljudima za ishranu: "I još, reče Bog: Evo dao sam vam sve bilje sto nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme. To će vam biti za hranu".

PLJESKAVICE IZ SNOVA

Da podsetimo i na ono što "znaju i vrapci" – u pljeskavicama se često nađe više soje nego mesa. Doduše, sama po sebi soja je zdrava, međutim - ko vam garantuje da i ona nije genetski modifikovana? Dodaju se raznorazni aditivi, koji poboljšavaju ukus, zatim naš stari poznanik mono-natrijum glutaminat, pa i zabranjeni polifosfat (poznat kao kancerogen). A da bi ćevapčića i pljeskavica bilo što više – od što manje "pravog" mesa – smesi se, osim soje, dodaje i voda....



(zdravlje)


Swiss*

  • Gost
Odg: Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #2 poslato: 28. Januar 2012. 20:01:57 »
SAMO ISTINA MOZE DA BUDE PRAVI LEK (s.radisic)


Moć isceljenja lezi u nama

Piše Zoran Nikolić Kako razmišlja naš „teledirigovani“ mozak i da li ima leka protiv ogromnog pritiska pomoću koga globalizacija hoće da nas uniformiše, a svetski moćnici da potru svaku crtu nacionalne i svake druge autentičnosti? Ovakva pitanja ne muče samo nas, već i stanovnike mnogih, znatno većih i uticajnijih država na svetu. Poneki ozbiljan naučnik podigne glas protiv svega što se trenutno događa na našoj planeti, ali medijska blokada i potreba da se ljudska masa unifikuje u svojoj bezličnosti, proseku i sklonosti mediokritetskom pristupu i dalje je pobednik u ovom ratu. A rat je odavno počeo i još uvek traje...

Upravo o tome razgovaramo sa dr Svetozarom Radišićem, čovekom koji je nedavno objavio desetu knjigu koja se bavi ovom tematikom, a tokom prethodnih devet je najavljivao upravo ono što nam se danas dešava. Ne samo nama, već i svim stanovnicima planete. Da li je, i u kolikoj meri bio u pravu, ostavljamo vama na procenu. Ovog puta, on je gost „Trećeg oka“ koji kroz poslednju knjigu „podvlači liniju“ i analizira celinu koju sačinjava njegov kreativni opus. Ovo je Vaša deseta knjiga u vezi sa fenomenima u mozgu, razmišljanjem, svešću, umnom povezanošću čoveka sa kosmosom. Zašto kažete da knjigom „Kako misliti – isceljivanje informacijama“ završavate svoj naučno-popularni opus?

 - U prethodnim knjigama, počev od knjige „Neokortikalni rat“, u kojoj sam opisao najvažnije i najrasprostranjenije načine kojima se danas utiče na ljudski mozak, preko knjiga poput veoma traženih knjiga „Skriveno misaono oružje“, „Magija u neokortikalnom ratu“, Dok misli stvaraju kosmos“ i „Kosmički dodir“, objasnio sam suštinu ljudskih sukoba i sveo je na različitost raspoloživih informacija. U knjizi, koja je mogla da se zove i „Svemoć misli“, stavio sam tačku na neshvatljivo važnu temu o moći informacija sadržanih u ljudskim mislima, emocijama i nagonu. Kako je reč o knjizi napisanoj na kraju traganja ka uzroku svetskih zbivanja i pojedinačnih problema, ona je vrsta sublimirane poruke čitaocima. Opisani su misaoni svet, psihosomatika, kosmičke umne frekvencije, zdravo razmišljanje, uticaj autohipnoze na podsvest, način na koji informacije stvaraju stvarnost. Cilj je bio, pre svega, da ukažem na opasnosti, izazove i iskušenja koji su pred ljudskim rodom, a i da ukažem na puteve i izlaze dostupne zahvaljujući razvoju nauka i tehnologija. U traganju za istinom, za koju tvrdim da je konačni izlaz, ponudio sam put do uzroka. Vaša shvatanja podsećaju na delo „Pristonska gnoza“ Rajmonda Rijea, zar se ne plašite da Vas ne svrstaju u jeretike? - Čovek ima pravo da misli, te smatram da je moje mišljenje samo jedno u nizu.

Na osnovu svega što znam, smatram da je Univerzum počeo da se stvara kada se ništa nije ogledalo u ogledalu. Nedostajali su „to nešto“ i ogledalo. Uostalom, Univerzum od svog postanja čini samo energija. Reč je o umnoj, samostvarajućoj i sveprožimajućoj energiji. Sve što postoji u univerzumu („energije“, materija, informacije) suštinski je skup različitih, sveprisutnih i sveprožimajućih oblika energije. Kada ne bi postojali energija, materija i kretanje (kosmički sadržaj), sistem ljudske realnosti bi se raspao, a saznanje bi izgubilo smisao. U takvoj sredini čovek, koji nema čula za vreme i prostor, pokušava da spozna sebe nedovoljno shvaćenim mislima. Sigurno je da mu nesavršenstvo čula i odsustvo svesti o moći instinkta i intuicije stvara poteškoće u orijentaciji i doprinosi nerazumevanju vremena i prostora kao ključnih, presudnih i suštinski paradoksalnih fenomena. Za čoveka se sve vidljivo zasniva na nevidljivom, sve dostupno na nedostupnom, a sve stvarno na nestvarnom. S druge strane, bez poznanja Boga nemoguće je shvatiti kako čovek misaono funkcioniše u kosmosu i kako je moguće da su misli toliko moćne. Gde god se piše o Bogu na naučni način, koji svakako ne podseća na crkveno-dogmatski, postoji zebnja od neshvatanja ispisanih informacija, bez obzira što je rečeno kako one nastaju.

Zaštita je omogućena dogmatskom tvrdnjom da je Bog dopustio izbor - i na taj način slobodoumlje - i zahvaljujući činjenici da su svi ljudi unikati. Tvrdnja da je Bog isto što i „umna energija“ zaista je smela iako je naučno zasnovana, a to znači i eksperimentalno potvrđena. Uostalom, poistovećivanje Boga sa sveprožimajućom umnom energijom nije u koliziji sa tvrdnjom svetog Jovana Damaskina da je samo Bog po prirodi bestelesan. Vi niste naučnik kome je matična oblast medicina, pa opet značajan prostor posvećujete psihosomatici. Kako to tumačite? - Psihosomatska medicina pokušava da razreši i nedovoljno istražen odnos između materije i onoga što se naziva nesvesnom psihom, budući da se sve češće pominje da su psiha i materija zapravo ista pojava: „Jedna posmatrana iznutra, a druga spolja“, kako je govorio još Karl Gustav Jung. Još u staroj Kini lekari su dobro znali da emocije i misli imaju snažan uticaj na ljudski organizam. Te dve vrste informacione energije posebnog tipa u stanju su da izazovu različite bolesti i kod telesno veoma snažnih ljudi. Dovoljno je samo da „udare“ na najosetljivije mesto u organizmu i pojaviće se bolest. Psihosomatska oboljenja nastaju na relaciji duša – telo, mada suštinski čovekova duša nije deo čoveka – ona je isto što i čovek sam.

Duša je sveprožimajuća, budući da prožima telo i čovekovu životnu energiju, i ne može da opstane bez njih. Psihosomatika je meni omogućila osnovu kojom dokazujem da informacije utiču na podsvest i tako razaraju, ili isceljuju dušu. Šta je po Vama zdravo razmišljanje i zašto je ono značajno? - Isceljenje nastaje iznutra, a pokreće se mislima (samosvešću ili naumom), biljnim melemima, amajlijama, lekovima, simbolima, verom, potpunom promenom načina života, podešavanjem frekvencije protoka energije ili pod uticajem čoveka od velikog poverenja. Podsvest bolesnih ili na psihosomatskoj osnovi obolelih ljudi, radi isceljenja, treba da primi informacije u obliku „zdrav sam“, „ritam mog srca je prirodan“, „krvni pritisak mi je stabilan“, „nemam problema“, „lečim se“, umesto reči „bolujem“, „nije mi dobro“, „biće bolje“, „neka ti se ubuduće ispune sve želje“...

Podsvest popravlja stanje organizma i uređuje ga na osnovu informacije tipa „zdrav sam“, jer kada primi informaciju „biću zdrav“, ozdravljenje će čekati, jer je vreme u informaciji neodređeno, izmiče sadašnjem radu, te se tako efekat isceljenja nikad neće postići. Zašto autohipnoza, a ne meditacija i hipnoza? - Za samoisceljivanje je najvažnije trasiranje puta do podsvesti. Helmut Hansen je u knjizi Moć hipnoze slikovito objasnio za većinu ljudi neshvatljiv svet – svet hipnoze. Prema njegovim istraživanjima, Emil Kue (1857–1926), čovek koji je razvio nauku o autosugestiji, prvi je shvatio da je suština hipnoze – autohipnoza, i da je uvek, u svakom rešenju problema reč o efektima autohipnoze. Od Kuea potiče izreka: „Naše dejstvo ne podstiče volja, već sposobnost imaginacije (mentalno predstavljanje)“. Njegov poznati zaključak je da svako može sam sebe da hipnotiše i da je autosugestijom moguće otkloniti svaku svoju bolest. Doslovno je rekao: „Naučite da sami sebe izlečite, vi to možete. Ja lično nisam još nikoga izlečio. Mogućnost izlečenja leži u vama. Pozovite u pomoć svoj lični duh da služi vašem telesnom i duhovnom zdravlju.

Biće tu. On će vas izlečiti i bićete snažni i srećni.“ Kažete da je informacija presudna za sve što se dešava? - Informacija je sadržaj energije kojim se ona samooblikuje. U toku samooblikovanja i nakon njega preobličava se i informaciona materija. Na taj način u kosmosu je sve informisano. Informacije prikazuju svojstva energije i materije, a uz to uslovljavaju sve odnose i procese u Univerzumu. One su sredstvo za pretvaranje energije u različite oblike i za stvaranje različitih materijalnih stanja. Za izbor informacija, prema raznim kriterijumima, neophodni su znanje, iskustvo i mudrost. U zavisnosti od toga na šta utiču, informacije mogu da materijalizuju i dematerijalizuju energiju. Tako jedna reč, kao šifra (kod) sa unapred utvrđenim mentalnim značenjem, kada se nalazi u emocijama ili mislima, spaja, objedinjava i akumulira energiju. Na taj način pokreće proces izmene energijskog stanja i preobličavanje energije, promene ritma i učestalost njenog kretanja.

Ovde je reč o najsnažnijem kosmičkom uticaju, kojim se menja suština (to znači i odlike) onoga na šta su informacije usmerene. U slučaju samopodešavanja duše, informacije utiču na podsvest. Razlika između informacija i misli je u tome što misli prenose informacije. Odakle? Pa iz „umne energije“. Kako? Jednostavno, čovek je kosmički, energijski organizam, energijski utopljen u svemir. On za komunikaciju sa kosmosom koristi misli kao vid energije. Sve vreme je čulno otvoren za informacije, a nesvesno ih prima samo u stanju dremeža, sna i dubokog sna. U stanju dubokog sna informacije mogu da menjaju ličnost. Mislim da nijedan intervju ne može da obuhvati Vaše delo. Šta je suština Vaše zamisli? - Jak čovek usmerava energiju na promenu situacije, a slab svu energiju troši na ravnodušnost, patnju, uvrede, samooptuživanje i nezadovoljstvo. Ponudio sam način za isceljivanje informacijama, radi otklanjanja predrasuda pretvorenih u uobrazilje. Rečju, pokušao sam da pomognem ljudima u njihovom osvešćivanju, koje će biti neophodno za opstanak u neizvesnoj, bliskoj budućnosti.







DA LI SVETLIMO IZNUTRA


Emisija biofotona u ljudskoj krvi

Piše Miodrag Radojčin

Ništa nije rizičnije nego uzdrmati temelje zvanične nauke. To je na svojoj koži osetio biofizičar Fric-Albert Pop (1938), koji je početkom 70-tih godina prošlog veka bio kombinacija naučnog genija i pustolovnog junaka iz holivudskih filmova. Diplomirao je eksperimentalnu fiziku 1966. na Univerzitetu u Vircburgu, doktorat iz teorijske fizike dao u rekordnom roku, a postdiplomski rad za sticanje univerzitetske profesure umesto za pet, završio je za malo više od dve godine. Do svoje 33. godine ovenčao se brojnim nagradama i naučnim priznanjima. Mladalačkog izgleda filmske zvezde, uz to najbolji mačevalac na univerzitetu, Pop je važio za „čudo od čoveka“.
Od samog početka svojih studija na Univerzitetu u Vircburgu, Fric-Albert bio je zainteresovan za uticaj elektromagnetnog zračenja na žive organizme. Prvi eksperimenti sa benzo(a)pirenom, smrtonosnim jedinjenjem, doveli su ga do saznanja da ono najpre apsorbuje svetlost, a zatim je emituje na drugoj frekvenciji. Pokušaj sa benzo(e)pirenom, koji je skoro identičan, ali zbog male razlike u molekularnoj strukturi nije opasan za čoveka, otkrio je da svetlost kroz tu hemikaliju prolazi neizmenjena.
Pop je nastavio ispitivanje sa još 37 hemikalija, od kojih su neke bile kancerogene, i uskoro je bio u stanju da nepogrešivo ustanovi da li neka materija prouzrokuje rak – svi takvi materijali su primali ultraljubičastu svetlost, apsorbovali je i menjali njenu frekvenciju. Kancerogeni su reagovali samo na svetlost talasne dužine od 380 nanometara, a sistem takozvane „fotopopravke“, (kada se neka ćelija bombarduje ultraljubičastom svetlošću tako da se uništi 99 odsto, uključujući i njen DNK, a zatim se veoma brzo može skoro u potpunosti oporaviti ako se osvetljava istom talasnom dužinom vrlo slabog intenziteta), takođe je najdelotvorniji na 380 nanometara!
Pop je zaključio da podudarnost nije slučajna i da u telu mora da postoji nekakva svetlost odgovorna za „fotopopravke“. Kancerogeno jedinjenje očigledno izaziva rak zato što trajno blokira tu svetlost i menja njenu talasnu dužinu, pa sistem „fotopopravke“ više ne može da deluje. Zdrav organizam emituje manje, a oboleli više fotona.
Naučnik je bio duboko ubeđen da je na putu da otkrije lek za rak! Pojednostavljeno rečeno, treba otkloniti svetlosnu blokadu i omogućiti da se odigra proces „fotopopravke“! Pop je o tome napisao i objavio obimnu studiju koja je, naravno, izazvala veliku pažnju. Nemački centar za istraživanje raka u Hajdelbergu pozvao ga je da pripremi predavanje za petnaest vodećih svetskih specijalista za ovu bolest.

KAKO DOKAZATI SVETLOST?
Prezentacija Fric-Alberta Popa neslavno se završila, jer je imala samo jednu slabu tačku: pretpostavku da telo nekako proizvodi slabu svetlost talasne dužine od 380 nanometara. Da ona postoji, rekli su, već bi je neko uočio. Tražili su dokaz, a on nije mogao da im ga pruži, jer nisu postojali aparati koji bi takvu svetlost registrovali.
Ubrzo nakon toga, jedan Popov student, Bernhard Rut, koji je teoriju o svetlosti u telu smatrao apsurdnom, prihvatio se da konstruiše eksperimentalnu opremu i dokaže da nema svetlosti. Dogodilo se suprotno. Aparat koji je napravio, nalik velikom rendgenskom detektoru, bio je veoma osetljiv i mogao je da meri veoma slaba svetlosna zračenja. Ta sprava je i danas jedna od najboljih u toj oblasti. Prvi eksperiment izveli su 1976. godine sa krastavcima, koji su emitovali fotone iznenađujuće visokog intenziteta. Rut je to pripisao hlorofilu, pa su potom odgajili krompir u tami, da bi onemogućili fotosintezu. Uprkos tome, svetlost je bila još jača.
Pop je shvatio da efekat nije posledica fotosinteze. Svetlost je u biljkama prisutna kao izvor energije koju koriste tokom fotosinteze. "Mi sa biljnom hranom", zaključio je, "u organizam unosimo fotone i zatim ih skladištimo. Njihova energija se rasprši i postaje pokretačka snaga za sve molekule u našem telu. Danas znamo da je čovek u suštini svetlosno biće“, kaže profesor biofizike, i na laboratorijskim dokazima da živi organizmi sadrže male svetlosne čestice – biofotone, temelji svoju teoriju. Po njoj, biofotonici, DNK predstavlja jedno od glavnih skladišta svetlosti u tkivu i izvora biofotonskih emisija. One čine savršen komunikacioni sistem za prenos informacija do brojnih ćelija u celom organizmu. Svakoga sekunda u svakoj ćeliji dogodi se u proseku oko sto hiljada hemijskih reakcija i svetlosni talasi pružili su odgovor na pitanje kako telo može da obavlja niz složenih zadataka pomoću različitih delova istovremeno. Pop je dokazao u svojim eksperimentima da su te slabe svetlosne emisije sposobne da diriguju čitavim telom. One moraju da imaju slab intenzitet, jer se te komunikacije odvijaju na kvantnom nivou!
Kada je Pop počeo da objavljuje svoj otkrića, naučna zajednica obrušila se na njega svom žestinom. Studentima na njegovom univerzitetu onemogućavali su da proučavaju biofotonske emisije. Kada mu je 1980. istekao ugovor za mesto asistenta, morao je da napusti to mesto. Na laboratoriju je bila pripremljena racija da bi mu se zaplenila oprema, ali pošto je Pop o tome na vreme bio obavešten, kod jednog studenta je u podrumu sakrio fotonski brojač. Otpremninu nisu hteli da mu isplate, karijera mu je bila uništena i nije imao šanse za zaposlenje. Bio je oženjen i imao troje male dece.
Proveo je dve godine radeći za jednu privatnu farmaceutsku kompaniju a zatim, uz pomoć mentora profesora Voltera Nagla, uporno nastavio istraživanja na Univerzitetu Kajzerslautern. Ali, morao i odatle da ode jer su profesori tvrdili da narušava ugled Univerziteta. Najzad, dobio je posao u Centru za tehnologiju u Kajzerslauternu i narednih 25 godina okupljao istomišljenike iz redova naučne zajednice iz svih krajeva sveta, da bi konačno osnovali Međunarodni institut za biofiziku u mestu Nojs kod Dizeldorfa. U ekipi su, pored ostalih, atomski fizičar sa Bostonskog univerziteta i atomske istraživačke laboratorije CERN u Ženevi, dva kineska biofizičara i drugi. Uvaženi naučnici iz celog sveta napokon su počeli da se slažu s njim, a kada je 2008. napunio sedamdeset godina, ugledni svetski univerziteti počeli su da mu šalju ponude i ugovore za profesuru.

RAZGOVARAMO LI POMOĆU FOTONA?!
„Da li znate da čak i kada mislite da ste u mraku, vi plivate u okeanu svetlosti?“ Ovom rečenicom počinje emisija iz dokumentarne televizijske serije „Nauka i spiritualnost“, posvećena profesoru Fric-Albert Popu. Iako je svaki nagoveštaj o zračenju kao međućelijskoj komunikaciji bio potpuno odbačen sredinom dvadesetog veka, Pop nije hteo da odustane i tokom serije ispitivanja u potpuno mračnoj sobi koja je vršio na jednoj zdravoj 27-godišnjoj devojci merio je fotone koji su izlazili na njenoj ruci i čelu. Bio je iznenađen šablonom koji je zapazio: svetlosne emisije sledile su biološke ritmove od 7, 14, 32, 80 i 270 dana kada su bile identične. Emisije leve i desne ruke bile su u korelaciji – kada je desna emitovala više fotona, emisija se pojačavala i na levoj. Dakle, levica je znala šta radi desnica!
Teško je ukratko navesti sva značajna otkrića do kojih su profesor biofizike i osnivač nove naučne grane biofotonike i njegovi saradnici došli tokom istraživanja u Nojsu. Ono što zvuči tako fantastično, a toliko poznato iz drevnih duhovnih tekstova koji se bave duhovnim prosvetljenjem (!), počelo je zapažanjem da vodene buve upijaju emitovanu svetlost jedna od druge! Test na ribama pomoću fotomultiplikatora potvrdio je isto. Čak su i bakterije naprosto gutale fotone iz sredine u koju su bile stavljene.
Pop je došao na ideju da talasna, odnosno svetlosna rezonanca, ne služi samo za komuniciranje unutar tela, nego i izvan njega. Razmena fotona, pomislio je, može da odgovori na neke do sada nerazjašnjene zagonetke iz životinjskog sveta, na primer, postizanje koordinacije u jatima ptica ili sposobnosti životinja da nađu put do kuće. Biolog Rupert Šeldrejk, koji je takođe član Popovog tima, prikupio je oko 2700 primera očiglednog telepatskog ponašanja kod kućnih ljubimaca, kao i brojna istraživanja sa njihovim vlasnicima.
Slično se dešava i sa ljudima, jer ako primamo fotone od drugih živih bića, te informacije, zaključili su istraživači u Nojsu, možemo da upotrebimo da bismo sopstvenu unutrašnju svetlost doveli u ravnotežu. Da li bi to moglo da bude objašnjenje za isceliteljsko delovanje pojedinaca, pa čak i vidovitost, telepatiju i slične fenomene koje nauka svrstava u takozvane „paranormalne pojave“? Podsvesna komunikacija među nama, prema tome, moguće je da se odvija uz pomoć razmene biofotona koji sadrže raznovrsne informacije, a udaljenost ne predstavlja neku naročitu prepreku, s obzirom da se ona dešava na subatomskom nivou u vidu talasa.

IMELOM PROTIV RAKA
Pop je zaključio da, ako neke kancerogene hemikalije mogu da poremete biofotonske emisije u telu, onda bi neke druge mogle ponovo da uspostave dobru komunikaciju među njima. Započeo je eksperimente sa većim brojem neotrovnih materija koje bi mogle da pomognu u lečenju raka, pitajući se da li bi određeni biljni ekstrakti imali sposobnost da promene prirodu biofotonskih emisija kancerogenih ćelija.
U svim slučajevima, međutim, te materije su dodatno povećavale broj fotona u ćelijama tumora i činile ih još smrtonosnijim za telo. Izuzetak je bila biljka imela, koja je pomagala telu da uravnoteži emisiju ćelija tumora, odnosno da je vrati u normalno stanje.
Na uzorcima od raka obolelog tkiva jedne 30-godišnje žene, koja je kao slučaj u poslednjoj fazi već bila otpisana, uz saglasnost njenog lekara da napusti sve druge načine lečenja, Fric-Albert Pop isprobao je ekstrakt imele. Nakon godinu dana, svi njeni laboratorijski nalazi ponovo su bili praktično normalni! Naravno, teško je a ne postaviti pitanje - da li je imela slučajno bila sveta biljka koju su poštovali druidski sveštenici?!
Profesor Pop se pozabavio i homeopatijom, pretpostavljajući da ona predstavlja još jedan primer „usisavanja“ fotona i „upijača rezonance“. Kako se homeopatija zasniva na tezi da se jednako leči jednakim, ako maligna frekvencija u telu može da proizvede određene simptome, tada i homeopatski rastvor može da privuče a zatim i upije nepravilne vibracije, čime telu pomaže da se vrati u normalu.
Zahvaljujući radu i višedecenijskoj upornosti profesora Fric-Alberta Popa, pred naučnicima su se otvorile brojne istraživačke mogućnosti, a da li će i koje biti uspešne, pokazaće vreme. Preostaje da i drugi eksperimentalno dokažu da li je njegova teorija o DNK i biofotonskoj emisiji ispravna i da telesnim funkcijama upravljaju kvantni procesi, u šta on ni najmanje ne sumnja. Lin MekTagart, nagrađivana novinarka i autorka bestselera „Šta je to što vam lekari ne govore“, posvetila je naučniku poglavlje u svojoj sada već kultnoj knjizi „Polje“.

(vesti-net)






"KOSMICKO VREME" IZ ZVEZDARSKE SUME


Ako se pitate kako se tačno meri vreme – ovo je tekst za vas. Saznajte i kakvi su satovi korišćeni pre osam decenija

Na jednom „skrivenom“ mestu u Beogradu, koje je dobilo mesto po zvezdama, postoji i danas mreža koju čini više od 15 časovnika starih oko 80 godina, koji su služili za najpreciznije, astronomsko merenje vremena početkom 20. veka.
Danas su to pravi dragulji časovničarstva.
Na najvišoj tački Beograda od 1932. godine nalazi se Astronomska opservatorija, i baš u njoj šetamo od paviljona do paviljona, gledajući neverovatno blago koje nam pokazuje inženjer Viktor Batić. Uzgred, ovaj deo grada je i poneo ime „Zvezdara“ od trenutka kada je Opservatorija podignuta, a zaljubljenici u nebeski svod dobili svoje mesto u gradu.

„Starci“ punog sjaja

Na ulazu u Upravnu zgradu Astronomske opservatorije stoji komplet časovnika iz 1929. godine. Oni su bili povezani u veliki sistem za održavanje tačnog vremena koji je činilo 15 satova u različitim paviljonima ove naučne institucije. Postojalo je još šest časovnika koji su bili distributivni ili, laički rečeno, „centralni“ ili „komandni“, čija tačnost je bila najvažija i koji su se nalazili na trećem nivou ispod ove zgrade.
- Astronomima je neophodno savršeno precizno vreme – objašnjava Batić.- Oni traže jasnu poziciju nekog objekta u odnosu na Zemlju i to u tačnom vremenskom trenutku. Ako se u kosmosu sve kreće jedno oko drugog, sasvim je prirodno da i astronomi ta kretanja žele da zabeleže, i to što je moguće tačnije. Možda je najbolji primer važnosti preciznog vremena kada vam kažem da se u samo jednoj „običnoj“ sekundi u svemiru odvija toliko dramatičnih i gigantskih promena, koje su našem umu neshvatljive. Tako vas podsećam da se za 24 sata Zemlja okrene za jedan pun krug. Obim naše planete je oko 44.000 kilometara, što znači da, kada bi u odnosu na na neku virtuelnu tačku koja miruje, postavili posmatrača, za samo jedan sat pored njega bi proletela površina Zemlje dužine oko 2.100 kilometara.
Pošto nam je objasnio značaj preciznog vremena za astronome, Viktor Batić nas vodi u obilazak prelepih, starih časovnika. Najstariji potiče iz 1929. godine, mada su i ostali tek neku godinu mlađi.
- Opservatorija je raspolagala sa časovnicima koje su izraživala tri proizvođača – objašnjava Batić.- Na centralnom mestu bili su satovi koje je pravila kompanija „klemens-rifer“, nadalje tu su bili časovnici marke „brilije“, ali i domaćeg predratnog proizvođača Antonijevića. To su bile sprave koje su imale neverovatno precizno izrađenu mehaniku. Nalazili su se u staklenim zvonima iz kojih su vakuum pumpama izvlačili vazduh, kako mehanizmi ne bi osećali čak ni otpor vazduha. Bili su postavljeni u specijalno izrađenom podrumu Opservatorije, tri nivoa ispod zemlje.
Ovi časovnici su tridesetih godina prošlog veka radili na uvek konstantnoj temperaturu i vlažnosti. Cela zgrada u kojoj su se nalazili bila je podređena tome, pa je oko temelja bio postavljen još jedan debeo zid sa prostorom između u kojem nije strujao vazuh. Zato je temperatura u „trećem podrumu“ kako ga zaposleni zovu, uvek bila skoro ista, sa oscilacijama od maksimalnih dva stepena u odnosu leto-zima.
Istovremeno, časovnci su bili postavljeni na specijalnim temeljima koji su bili duboko ukopani i bili su potpuno nezavisni od temelja same zgrade.
-Mreža ovih satova, koji su se nalazili po paviljonima Opservatorije, ili drugim mestima gde je bilo važno čitanje tačnog vremena, bili su opremljeni elektromagnetima koji su im zadržavali klatna, odnosno usklađivali ih sa sinhronim radom distributivnih, „glavnih“ satova iz „trećeg podruma“.
Distributivni časovnici imali su ležišta koja su bila izrađena od rubina, a klatna su visila na noževima od istog materijala. U njihovom radu rubin je bio važan zbog svoje velike tvrdoće, pa je svako trenje bilo svedeno na minimum.
-Distributivni satovi su bili opremljeni čak i generatorom impulsa, preko kojeg su se singronizovali satovi po paviljonima – nastavlja Batić.- On bi proizvodio eletkrične impulse svaki put kada bi klatno dodirnuo kontakt, i tako bi naelektrisalo eletktromagnet koji bi zadržavao klatno u paviljonu.
Dok nam govori o ovom neobičnom, zaboravljenom blagu Astronomske opsevatorije, Batić sa puno poštovanja podiže staklenu kupu koja pokriva časovnik čiji sjaj je isti kao pre 82 godine. Unutra je mehanizam potpuno očuvan, a sve je to zahvaljujući posvećenosti našeg sagovornika.

Novo vreme

Posle ove garniture umreženih časovnika koja je „otkucavala“ tačno vreme na Zvezdari, došao je rat, a potom i drugi načini merenja. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina ovde je stigao novi, za to vreme tehnološki superioran sistem.
-To je bio sistem „rode-švarc“ koji je imao takozvane tri kvarcne normale – objašnjava Batić.- To su bila tri časovnika velike preciznosti koji su se upoređivali preko osciloskopa. Njihov konstantan rad bio je beležen na takozvanoj nagaravljenoj traci, pa je tako moglo da bude uočeno eventualno odstupanje nekog od časovnika. Postojao je i prijemnik kojim su primani časovni signali, preko kojeg je taj sat bio singronizovan sa drugim časovnicima u svetu.
Danas je tehnologija „dodala“ još jedan korak više, pa u Opservatoriji radi takozvani atomski časovnik. Baziran je na cezijumskom satu, opremljen je i GPS prijemnikom za sinhronizaciju sa drugim preciznim časovnicima. Opremljen je i za distribuciju tačnog vremena preko interneta. Tako čitaoci mogu da ukucaju adresu (www.time.aob.rs) i da podese svoje lične časovnike na najtačnije moguće vreme.

Govorni sat

U Opsevatoriji postoji i govorni sat, napravljen pre više od pola veka. On je na zahtev čitao tačno vreme sa magnetnog doboša. Doboš je, opet, bio sinhronizovan od strane distributivnog sata tako da je vreme koje je „izgovarao“ bilo potpuno tačno. Na žalost, ovaj časovnik je tehnologija „pretekla“ u svakom pogledu, ali Viktor želi da mu vrati prvobitnu namenu. Uz smešak nam kaže: „To je moj sledeći izazov“.


Nautički sat

Među brojnim časovnicima koje nam je pokazao, Batić izdvaja i nautički sat. On je bio posebno napravljen za tu funkciju početkom veka, a bio je sačinjen zajedno sa žiroskopom, koji bi anulirao kretanje broda po talasima i obezbeđivao mehanizmu da stalno radi u potpuno horizontalnom položaju, bez oscilacija.

(zabavnik)






Stres se leči - ZUMBOM!

Više od igre

Postoje razne tehnike i programi namenjeni svojevrsnom "resetovanju" organizma, ali jedan od najpopularnijih je zumba fitnes - dok plešete i zabavljate se u ritmu salse ili regetona vi vežbate, a da toga niste ni svesni...

Živimo brzo, napeto i stresno. I sve manje imamo vremena za sebe same, ne osluškujemo sopstveno telo i um, ne opuštamo se i ne relaksiramo. Ljudi i životinje imaju prirodan način opuštanja uma i tela – ultrabiološki ritam – koji je, međutim, često nadjačan pritiscima iz svakodnevnog života. Takve tenzije mogu dovesti do fizičke i psihičke premorenosti, a zatim do totalne stresne iscrpljenosti i fizičkih disfunkcija koje vode do bolesti.

Harmonija duha i tela

Upravo zato i postoje brojne tehnike i programi namenjeni svojevrsnom "resetovanju" našeg organizma, vraćanju zdravim ritmovima i ravnoteži. Među njima je i zumba fitnes, u ovom trenutku praktično najpopularniji plesni fitnes program u svetu. Ono što ljude privlači je nepretencioznost programa, jednostavnost i lakoća, jer dok plešete i zabavljate se u ritmu salse ili regetona vi vežbate, a da toga niste ni svesni. Program je namenjen svima koji žele da na zanimljiv način poboljšaju stanje organizma, naročito rad srca i pluća, da smanje stres i napetost, oslabe, zategnu i oblikuju telo...
Zumba fitnes je, može se slobodno reći, i jedan od fenomena našeg vremena. Jer, za relativno kratko vreme prerastao je u najveći fitnes program, koji je isprobalo preko 12 miliona ljudi. Zumba programi se organizuju na 110 hiljada lokacija u 125 zemalja.
Među njima je i naša, o čemu smo i razgovarali sa Ivanom Stojanovićem, profesorom fizičke kulture i licenciranim FISAF i zumba instruktorom.
- U zumba fitnesu nije važno da li u potpunosti pratite ono što instruktor pokazuje, jer dok god se krećete i zabavljate vi, u stvari, odrađujete odličan trening. Sa ovakvom filozifijom, da ne postoji pravilno i nepravilno u zumba fitnesu, ovaj program je privoleo i mnoge ljude koji su smatrali da nemaju dara za ples. Ovde to prosto nije bitno. Alberto Perez, tvorac zumba fitnesa, jednom prilikom je izjavio: "Everybody can zumba", što u prevodu znači da svako može da se bavi zumba fitnesom...

Najbolje stvari dolaze slučajno...

Pomenuti Alberto je započeo svoj koncept fitnesa inspirisan latino muzikom u rodnoj Kolumbiji sredinom devedesetih godina prošlog veka, sasvim spontano. Jednog dana, dok je dolazio na svoj čas, shvatio je da je zaboravio muziku potrebnu za čas aerobika, pa je odlučio da vežba uz muziku koju je imao u svojim kolima, tradicionalnu latino salsu i merenge, uz koje je odrastao. I radeći improvizaciju, osmislio je novi sistem vežbanja... Otkrio je da mešanje latino ritmova i fitnes pokreta relaksira um i telo. Mozak se fokusira na zabavu, na ritam, ne mislite na mršavljenje koje je bilo početni cilj, pa ste samim tim rasterećeni i opuštenije pristupate treningu. Primetićete kako nakon samo nekoliko treninga koža postaje elastičnija, a špagu koju nikada niste mogli da uradite sada ćete izvesti bez većih poteškoća.
Zumba pokreće sve mišiće u telu, što povećava brzinu rada srca, kao i protok krvi i kiseonika. Ivan Stojanović nam objašnjava da zumba fitnes pozitivno utiče na kardiovaskularni i kardiorespiratorni sistem i na smanjenje potkožnog masnog tkiva (možete da sagorite oko 450 kalorija za sat vremena). Deluje na sve grupe mišića, pa se jačaju i oblikuju noge, zadnjica, trbušna muskulatura, ruke, ramena, leđa, grudi. To doprinosi oslobađanju nagomilanog celulita, poboljšanju cirkulacije, kondicije i rada respiratornih organa.
A sve što je potrebno jeste da pratite muziku i instruktora koji vam pomaže da budete što kreativniji pri kombinovanju mnoštva zanimljivih i dinamičnih pokreta.
- Zumbu fitnes može da vežba svako, namenjen je svim uzrastima i dovoljno je da imate dobru volju, mada postoje i programi koji su prilagodjeni posebnim populacijama vezbača. Tako postoji, pored klasičnog zumba fitnes programa, i zumbatomik (za decu), zumba gold (primeren starijim osobama), akva zumba (zumba u vodi), zumba toning (za tonizaciju mišića) i zumba većeg intenziteta (u trajanju od 30 minuta) - objašnjava Kruševljanin Ivan Stojanović sa jedanaestogodišnjim stažom fitnes instruktora, naglašavajući da osnovno pravilo zumba fitnesa glasi: Zabavite se vežbajući!
Program zato i kombinuje latino i internacionalnu muziku sa igrom, pri čemu su plesovi na kojima se bazira merenge, salsa, regeton, kumbia, ali i samba, ča-ča, tango, kalipso... Program se i dalje razvija, menja i širi, ali je osnovna zamisao ostala ista: vežbanje iz zabave, vežbanje koje jeste zabava, a pri kome se tope kilogrami, jača muskulatura, pokretniji ste i srećniji.


Swiss*

  • Gost
Zanimljivosti mimo Astrologije
« Odgovor #1 poslato: 28. Januar 2012. 19:11:36 »
ZANIMLJIVOSTI

(ako vam je dosadno vise po zvezdama izvolite procitajte i dopisite)

Sve je zanimljivo sto do sad niste znali, naravno, ako vas interesuje evo ovde zapocnite sve sto smatrate da bi bilo korisno drugima a procitali ste u svkodnevnoj stampi, knjizi, itd, iznesite novosti iz sveta Zdravlja, Prehrane, Nauke....ma sve sto bi bilo korisno jer to je deo nase svakodnevice pa je fino biti upucen.

Ja cu vam dati primer a vi sledite dalje pa objavite ZANIMLJIVOST koja vam se ucini da ce da koristi drugom itd :), ma mozete dopisati zanimljivost koja je cisto onako interesantna...








ASPARTAM - SLATKI UBICA

(sta ce devica zapoceti nego o zdravlju haha)

Sa svih strana nas upozoravaju da je opasno jesti masnu hranu, pušiti i piti – jer, ako se priklonimo hedonizmu i porocima – ništa od zdravlja i mladosti. S druge strane – serviraju nam raznorazne novokomponovane namirnice koje su dijetalne i, stoga – zdrave da zdravije biti ne mogu.
Recimo, ako pokušate da kupite žvaku sa starim dobrim (nezdravim) šećerom, verovatno ste se upustili u nemoguću misiju, jer, umesto nekadašnjih “žvakaćih” potencijalno štetnih po zube, većinom se prodaju one novije generacije – bez šećera (sugar free). Sve je više i dijetalnih napitaka koji garantovano ne goje, jer ni u njima nema šećera. Ipak, i žvake i “zirou” napici i dalje su slatki, zahvaljujući veštačkim zaslađivačima, a najpoznatiji i najpopularniji među njima je – aspartam (E951). On je sastavni deo mnoštva napitaka i medicinskih proizvoda, ali i dodatak u čak 6000 vrsta prehrambenih proizvoda!

Politički uticaj

Naizgled, tu nema ničega spornog, jer, prema Codexu Alimentariusu, globalnom pravilniku o hrani, aspartam je dozvoljen dodatak ljudskoj ishrani. Međutim, priča o aspartamu ipak je prepuna kontroverzi. Dodatak ishrani koji je odobrio američki Zavod za zaštitu zdravlja (Food and Drug Administration - US FDA) po mnogima je jedna od najopasnijih supstanci kojima su ljudi ikada bili izloženi.
Aspartam je veštački šećer poznat i pod fabričkim imenima NutraSweet, Equal, Spoonful, Equal-Measure itd, a otkriven je slučajno, 1965, kada je Džejms Šlater, hemičar kompanije G.D. Searle testirao lek protiv čira na želucu. Posle silnih peripetija, supstanca je 1981. odobrena za upotrebu u hrani, a 1983 – i u napicima. Zašto kažemo - peripetija? Pa, naime, prvi put je aspartam odobren jula 1974, da bi u avgustu iste godine neurolog dr Džon V. Olni i advokat američkog Zavoda za zaštitu potrošača Džejms Tarner uložili žalbu. Ovo je, uz rezultate istrage istraživačkih procedura kompanije G.D. Searle, dovelo do povlačenja dozvole od strane FDA. Konačno odobrenje došlo je zajedno sa imenovanjem doktora Artura H. Hejsa za direktora FDA, čemu je “kumovao” član Reganovog političkog tranzicionog tima Donald Ramsfeld – onaj isti koji je vodio SAD u ratove u Iraku i Avganistanu tokom Bušovog predsednikovanja. Međutim, te 1981, Ramsfeld je imao drugo zvanje: izvršni direktor G.D Searle company (vlasnika patenta za aspartam). Sve u svemu, kada je aspartam napokon odobren, više mu niko nije mogao stati na put. To je osetila i kompanija Monsanto (inače, svetski lider u razvoju i prodaji GMO), koja je kupila G.D. Searle.
Zvaničan “prolaz” supstance koja je čak 200 puta slađa od saharoze ne znači da je ona bezopasna. Naime, više od 75 posto prijava (desetak hiljada žalbi!) štetnih dejstava aditiva podnetih FDA odnosi se upravo na aspartam. Prijavljene reakcije su čak i gubitak svesti i smrt (što je objavljeno još 1994. u izveštaju američkog Zavoda za zdravlje i zdravstvene usluge - Department of Health and Human Services). U izveštaju su, između ostalog, navedeni sledeći simptomi (ima ih čak 90!): glavobolja, mučnina, grčenje mišića, osip, depresija, razdražljivost, ubrzan rad srca, gubitak vida, disajne smetnje, napadi panike, gubitak čula ukusa, smetnje u govoru, gubitak pamćenja, bolovi u zglobovima, nesanica... I – nikom ništa. Aspartam je i dalje u prodaji i “dobro mu ide”: najkorišćeniji je veštački zaslađivač u SAD – zauzeo je preko 50 posto tržišta alternativnih zaslađivača 2010 (prema majskom izveštaju istraživanja tržišta firme Freedonia Group). A potrošnja veštačkih zaslađivača u celini raste (u SAD) za oko tri procenata godišnje. Samo Amerikanci popiju nešto manje od 50 milijardi litara raznih napitaka godišnje (216 litara po osobi), a dobar deo toga je “dijetalan” - sa aspartamom.

Sastojci

Od čega se sastoji sporni “dodatak”? U njega su “ugrađene” tri hemikalije: asparaginska kiselina, fenilalanin i metil alkohol. Da li je u pitanju zaista hemijski otrov, kako tvrde autori knjige “Recept za lečenje ishranom” (Prescription for Nutritional Healing) Džejms i Filis Balš?
Krenimo od prve komponente – asparaginske kiseline - HO2CCH(NH2)CH2CO2H , koja čini 40 procenata aspartama. Dr Rasel L. Blejlok, profesor neurohirurgije na Medicinskom univerzitetu Misisipija, nedavno je objavio knjigu u kojoj je detaljno opisao poremećaje koji nastaju konzumacijom asparaginske kiseline. On, pozivajući se na skoro 500 naučnih beleški, dokazuje kako previše ekscitativne amino kiseline uzroukuju ozbiljne hronične nervne poremećaje i druge akutne simptome (uzgred, ovo je treća knjiga dr Blejbloka o opasnostima po zdravlje ekscitotoksina, a industrija zaslađivača još ga nije tužila zbog toga – indikativno?)
Ova kiselina, objašnjava, deluje kao neurotransmiter, omogućavajući prenos informacije od jedne do druge nervne ćelije, a ukoliko se u mozgu nađe previše ove supstance, to dovodi do smrti određenih nervnih ćeija, usled stvaranja uslova da u neurone uđe povećana količina kalcijuma. Kada se u ćelijama nađe kalcijum, dolazi do oslobađanja većih količina slobodnih radikala, što dovodi do smrti ćelije. Stoga se ova i slične supstance nazivaju “ekscitoksinima” - one “nadražuju” ili stimulišu nervnu ćeliju - sve dok ona ne umre.
Neuroni se polako razaraju, i dobar deo (više od 75 posto) nervnih ćelija u određenim područjima mozga bude usmrćeno i pre nego što se pojave bilo kakvi klinički simptomi bolesti. Po nekim istraživanjima, među hroničnim bolestima za koje se smatra da su potpomognute ili uzrokovane dugoročnim izlaganjem ekscitatornim aminokiselinama su:
multipla skleroza (MS), Alchajmerova bolest, sindrom nedostatka pažnje kod dece, gubitak memorije, hormonalni problemi, gubitak sluha, epilepsija, Parkinsonova bolest, hipoglikemija, oštećenja mozga, različiti neuroendokrini poremećaji...
Sledeći sastojak je fenilalanin (50 posto aspartama) - aminokiselina koja se normalno nalazi u ljudskom mozgu. Ipak, kod poremećaja metabolizma, kada dolazi do velike koncentracije fenilalanina, ponekad dolazi i do smtrnog ishoda. Kod unosa aspartama (pogotovo zajedno sa ugljenim hidratima) može doći do porasta nivoa fenilalanina u mozgu, što dovodi do sniženja nivoa serotonina (“hormona sreće”) – što dalje izaziva emocionalne poremećaje i depresiju.
A tu je i metil alkohol (10 posto). Niste mogli da ne čujete za slučajeve trovanja lošom rakijom u kojoj je bilo upravo – metil alkohola. Rezultat je bio – slepilo ili, čak - smrt. Metanol se postepeno oslobađa u tankom crevu kada metilna grupa iz aspartama dođe u kontakt sa enzimom himotripsinonom. Organizam mnogo brže apsorbuje metil alkohol kada je on “slobodan” ili “čist”, a upravo “slobodni metanol” stvara se iz aspartama kada se ovaj zagreje na temperaturi višoj od 30ºC. U telu se metil alkohol razlaže na mravlju kiselinu i formaldehid (koji je, uzgred, pre dva meseca Američka vlada stavila na listu kancerogena). I ranije se znalo da je formaldehid smrtonosan nervni otrov, koji se veoma sporo eliminiše iz organizma.
Simptomi koji ukazuju na trovanje metanolom jesu: glavobolja, zujanje u ušima, mučnina, problemi u gastrointerstinalnom traktu, slabost, nesvestica, problemi sa pamćenjem, utrnulost ekstremiteta, promene u ponašanju, magljenje i treperenje pred očima, pa čak i slepilo.

Genetska modifikacija

Tu je i diketopiperatin (DKP), sporedni produkt metabolizma aspartama, za koji postoje indicije da je izazivač tumora na mozgu. Nije potvrđeno da je kancerogan, a stvara se u tečnim produktima sa aspartamom, nakon dužeg skladištenja. Ono što je sigurno jeste da DKP uzrokuje polipe na materici i promene u nivou holesterola u krvi, što je priznala i dr Žaklin Veret, toksilog zaposlen u FDA, prilikom svog svedočenja pred američkim Senatom. A dr Blejlok piše: “Utvrđeno je da ekcitotoksini dovode do dramatičnog širenja raka i metastaza. U stvari, jedan istraživač aspartama zabeležio je da, kada su izložene aspartamu, kancerogene ćelije postaju pokretljivije”
A kako se dobija ovaj “slatki otrov”? Još 1999. počelo je da se “šuška” da je u pitanju genetski inženjering. Tada je izvor iz “Monsanta” izjavio sledeće: “Koristimo dva soja bakterija – jedan je tradicionalno modifikovan, a drugi genetski modifikovan”. Na ovo je reagovao portparol “Monsanta” , objavivši da je genetskim inženjeringom dobijen samo aspartam za američko tržište (?!), i naglasivši da je proizvod ipak u potpunosti bezbedan. U procesu se (bar se tako priča) koristi izmet genetski modifikovane bakterije Escherichia coli (koja je, u svom “originalnom” obliku zaslužna za infekcije urogenitalnog trakta, sepsu, upale pluća...., a nedavno je bila “glavni junak” priče o zarazi koja je izazvala više smrtnih slučajeva u Nemačkoj), normalnog “stanovnika” debelog creva. Kome se posle ovoga prijelo “nešto slatko”?
Bilo kako bilo – aspartam nije lako “zaobići” - ima ga u proizvodima za dijabetičare, niskokaloričnim pićima i čokoladama, instant kafama, hladnim čajevima, žvakama... Stoga, pažljivo proverite etiketu - ako među sastojcima postoji E951- dobro razmislite šta vam je činiti....

Istraživanja

Naučnici sa instituta Ramacini u Bolonji dokazali istraživanjima na laboratorijskim miševima da učestalost pojave limfoma i leukemije, kao i raka mokraćnih puteva i perifernih nerava zavisi od količine konzumiranog aspartama.
U jednoj studiji u kojoj su “učestvovali” majmuni istraživano je delovanje aspartama na primate. Oni su aspartam konzumirali zajedno sa mlekom (koje inače usporava njegovo delovanje). Od sedam majmuna, šest je dobilo napade, a jedan je uginuo.
Potomci miševa koji su konzumirali aspartam imali su teška oštećenja mozga (što znači da se radi i o delovanju na DNK).


(dnevni list alo)




DALI JE RAK IZLECIV?


Iako je danas svima nama veoma dobro poznato da je rak neizlečiva bolest i jedan od glavnih neprijateljja čovečanstva, teško je poverovati da je pre 70 godina rak uspešno lečen! Čovek koji je otkrio lek zvao se Rojal Rejmond Rajf, samouki naučnik, a njegova tragična sudbina mu je, pored toga što je umro u bedi i pod nepoznatim okolnostima, odredila i to da njegovo otkriće potone u zaborav!
Rojal Rejmond Rajf rođen je 1888.god, za života je primio 14 nagrada i priznanja i počasni dokorat univerziteta u Hajdelbergu, zbog svoje genijalnosti, znanja i veštini nalazio je rešenja za većinu problema koje ostali naučnici nisu mogli da reše. Među njegovim izumima su i heterodinamični ultraljubičasti mikroskop, mikrodisektor i mikromanipulator koji se koriste u biologiji, biohemiji i medicini.
Pošto je za vreme Prvog svetskog rata služio mornarici SAD imao je zadatak da istražuje u stranim laboratorijama, a dostupne su mu bile i najnaprednije od svih, Nemačke, gde je najverovatnije našao ideje za svoja kasnija istraživanja.
Rajf je do kraja 1929. god. završio rad na tada najvećem mikroskopu za mikroorganizme, koji je uvećavao čak 17.000 puta ( dok su tadašnji mikroskopi uvećavali 2.000 puta), te je mogao da vidi mikroorganizme za koje mnogi naučnici nisu ni sanjali da postoje. Pošto je nastavio svoj rad, Rajf je 1933 god. konstruisao mikroskop koji je imao uvećanje 6000 puta, i nazvao ga je - Univerzalni mikroskop.


FARBANJE SVETLOM

Da bi mikroorganizam bio vidljiv pod mikroskopom on je morao da bude bojen anilinom koji je otrovan, što bi virus odmah ubilo, tako da je bilo u stanju videti ga samo mrtvog ili mumificiranog. Ali Rajf je rešio ovaj problem, jer je virus bojio svetlom i tako dobio priliku da ga vidi u svim njegovim prirodnim aktivnostima. Tako je Rajf prvi koji je počeo da koristi “rezonantnu svetlosnu tehnologiju” za svoj mikroskop.
Rajf je pažljivo identifikovao individualne spektroskopske karakteristike za svaki mikrob, koristeći prorez kao dodatak spektroskopu. Onda je polako okretao blok kvarcnih prizmi da fokusira svetlo jedne talasne dužine na mikroorganizam koji je ragledao. Ova talasna dužina bi bila izabrana jer je bila rezonantna sa određenom spektroskopski označenom oscilacijom mikroba, imajući u vidu da svaki molekul osciluje sopstvenom različitom frekvencijom.
Ono što je do tada bilo nevidljivo na svetlu, iznenada je postalo vidljivo u bljesku svetla kada bi bilo izloženo frekvencijama boja koje se odbijaju sa njihovih sopstvenih različitih spektroskopskih frekvencija. Tada je Rajf bio jedini čovek na svetu koji je mogao da vidi najsićušnije, do tada nevidljive žive organizme kako se kreću i naseljavaju tkiva.
Tako je 1932. godine otkrio virus ljudskog raka! Video ga je živog, kako u promenjenim okolnostima, nakon delovanja kancerogenih supstanci i on počinje da menja svoj oblik i tako transformisan deluje na normalne ćelije pretvarajući ih u kancerogene.
Pošto ni medijum ni mikroskop nisu bili dovoljni da se otkriju mikroorganizmi u filteru, Rajf je ponovio pretragu. Međutim, sasvim slučajno, prethodno je testirao jednu cev u okviru tubularnog prstena napunjenog argonom, koji je bio aktiviran električnom strujom koju je inače koristio kako bi mikroorganizme bombardovao elektronima. Desilo se da je kancerozna kultura 24 časa ostala u cevi napunjenoj gasom argonom, uključenoj u struju. Kada je kulturu stavio pod mikroskop, uočio je pomenu izgleda. Uz nekoliko ponavljanja ovog fenomena otkrio je u polupropusnom filteru crvenkasto-purpurne granule u kulturi. Bio je to “BX” virus kancera, koji je uspeo da vidi, izoluje i prečisti. Ovaj virus nazvan je Cryptocides primodiales, i bilo ga je moguće videti samo pomoću Univerzalnog mikroskopa, jer je veličina virusa bila veoma mala (dužina 1,15 mikrona a širina 1,20 mikrona).
Rajf je takođe primetio da je virus polimorfan, i pojavljivao se u četiri oblika:
1.BX (karcinom)
2.BY (sarkom)
3.Monokokoidne forme u miocitima krvi od preko 90% obolelih od raka, a pravilno obojene mogu se videti i pod standardnim mikroskopom.
4.Pleomorfne gljivice

Sve te forme, su se mogle preobratiti u formu BDž u periodu od 36 sati i mogu proizvesti tipičan tumor. Ogled je ponovljen 300 puta na eksperimentalnoj životinji sa istim ishodom i dokazom, te je na ovaj način Rojal Rejmond Rajf dokazao da postoje mikroorganizmi koji u svom životnom ciklusu menjaju oblik.
Teorija zavere

Za Rajfove nalaze zainteresovala se dr. Virdžinija Livingston koja je postala kasnije veoma poznata po svojim istraživanjima i terapiji kancera, i danas se otkriće raka pripisuje upravo njoj, a Rajfa u svojim istraživanjima nikada nije pomenula.
Nakon ovog otkrića nastala je rasprava o istinitosti ovog eksperimenta i fenomena. Mnogi su izrazili sumnju u Rajfov nalaz. Međutim Rajf se nije obazirao na ove rasprave već je imao za cilj da otkrije način kako da uništi zlokobni virus. Upotrebio je isti princip koji je koristio i u postupku da ga učini vidljivim - njegovu sopstvenu frekvenciju. Povećavao je jačinu frekvencije na kojoj su prirodno oscilovali ovi mikrobi sve dok se nisu izobličili i raspali od strukturnog stresa, nalik na razbijanje čaše povećanjem jačine tona. Tako je ovu frekvenciju nazvao »smrtonosna oscilirajuća brzina«, a ona uopšte nije bila štetna za okolno tkivo.
Nakon ovog otkrića 44 najeminentnija lekara SAD priredili su 1931 god. banket pod nazivom »Kraj svih bolesti« za Rajfa, dali mu počasnu titulu doktora. Godine 1934. iz bolnice u Pasadeni dovedeno je na Rajfov tretman frekvencijama šesnaest pacijenata u završnom stadijumu karcinoma. Specijalni medicinski istrazivački komitet nadgledao je ovaj tretman i zaključio da je nakon tri meseca, četrnaest pacijenata bilo potpuno izlečeno. Tretman je onda podešen i za ostala dva koji su nakon mesec dana takođe izlečeni. Rajf je 1934 god. zapisao:
»Sa instrumentom za tretman frekvencijom nije dolazilo do oštećenja okolnog tkiva, tretman je bezbolan, nije bilo neprijatnog zvuka i nikakva senzacija kod pacijenta nije postojala. Jedna cev osvetljava pacijenta i nakon tri minuta tretman se završava. Virus ili bakterija su uništeni i organizam se nakon toga sam oporavlja prirodno od toksičnih posledica nastalih delovanjem virusa ili bakterije. Nekoliko bolesti se može lečiti istovremeno.«
Tako je iste godine počela da radi i klinika za rak na Univerzitetu Južne Kalifornije. Rajfov način lečenja raka opisan je 1931. god. u »Science Magazine« a tehnički detalji lečenja dati su u godišnjem izveštaju Smitsonian Instituta.
Godine 1934. Moris Fisbejn koji je posedovao ceo kapital Američke Medicinske Asocijacije poslao je ponudu Rajfu o kupovini prava na njegove frekventne mašine. Rajf je ponudu odbio, i od tada je pošlo naopako.
Počelo je sa krađom Rajfovih komponenti iz njegove laboratorije, fotografija, filmova, beležaka... Kradljivac nije nikada otkriven. Potom je neko teško oštetio njegov mikroskop krađom velikog broja delova, laboratorija Brunet u Nju Džerziju koja je blisko sarađivala sa Rajfom je izgorela u podmetnutom požaru. Autor članka objavljenog u godišnjaku Smitsonian Instituta je misteriozno ubijen u svojim kolima. Dr. Nemes, Rajfov bliski saradnik poginuo je u požaru u svojoj laboratoriji gde je izgorela sva dokumentacija. A od 1939 god. svi istaknuti dokrtori i naučnici u SAD poricali su da znaju Rajfa. Ogroman novac farmaceutskih kompanija je potrošen kako bi svi oni koji su upoznati sa Rajfovom terapijiom - sve zaboravili. Rad i život dr Rojala Rajfa bio je definitivno uništen nezakonitom zaplenom njegove dokumentacije.
Rajf je umro 1970 god. »slučajnom« smrtonosnom dozom valijuma i alkohola u bolnici »Grossmont«.
Sve što znamo danas o Dr. Rajfu potiče iz knjige »Lek protiv raka koji je delovao« Berija Lajnsa.
Kasnih 50-tih neki nezavisni istraživači, ne znajući za Rajfova otkrića, dokazali su da je rak infektivna virusna bolest i da se »kancer ne sastoji samo od tumornog tkiva«, već je to bolest prouzrokovana mikroorganizmima u krvi. Naime, izgleda da svako od nas nosi taj virus ali da on ne prouzrokuje tumore ako u organizmu nema dovoljno toksina, a smrtonosni ishod može biti posledica izlaganju hemikalijama, radijaciji, stresu, slabim imunitetom ili lošom krvnom slikom.
Danas postoje mali aparati koji se prodaju kao Rajfovi, ali njihova mogućnost lečenja ograničena je na bolesti kao što je grip ili za relaksaciju od napetosti. Pitanje je koliko su ti aparati zaista tačno podešeni i da li uopšte imaju neko dejstvo.


LEKOVITE FREKVENCIJE

Rajfova dokumentacija je uništena, a na osnovu ono malo preostalih tragova doktor Robert P. Sraford uspeo je da napravi listu nekih frekvencija koje su najpribližnije originalnim:
Tetanus 120
Gonoreja 712
Stafilokoke 728
Streptokoke 880
Tuberkuloza virus 1552
Karcinom 2128


(vanja babic)





Odkrice, DOKAZANO DA MOLITVA LECI!


Svejedno je kojem se Bogu molite


Lekovita moć molitve poznata je odvajkada. Svi znamo za osećaj mira i spokoja posle posete crkvi ili paljenja sveća za zdravlje naših najmilijih. Nedavno su se i naučnici pozabavili ovim fenomenom, a rezultati do kojih se došlo verovatno će naterati na razmišljanje i najokorelije ateiste.
Istim pitanjem, sa različitih aspekata, bavili su se i na Istoku i na Zapadu, a zaključak je isti: molitva isceljuje.

Naučnici iz Severne Karoline pozvali su nekoliko monaha, sestara i sveštenika različitih verskih zajednica da se pomole za 700 pacijenata koji su patili od različitih slabosti. Nekoliko dana lekari su beležili stanje bolesnika i kada je eksperiment završen, beleške predali stručnjacima. Profesor Mičel Krušof saopštio je sledeći rezultat: kod 500 pacijenata, zahvaljujući molitvama, tempo ozdravljenja povisio se za 93 posto!

- Ne znam pravi razlog tome. No, mogu da pretpostavim da na rad srca blagotvorno deluje koncentracija na božanske reči - kako sveštenika, tako i samih bolesnika. Zna se da je čovek za koga se moli ili koji se sam moli u potpunosti usredsređen na opštenje sa Svevišnjim i to verovatno dovodi do normalizacije mnogih procesa u organizmu, koje tek treba da proučimo – objašnjava Krušof.

Snaga reči Božje

Rusi su otišli još dalje, o čemu izveštava ugledna “Komsomolska pravda”: dokazano je da molitva ubija štetne bakterije ne samo u ljudskom telu, već i u vodi. Angelina Malahovskaja, inženjer elektrofizike iz Sankt Peterburga, inače član saveza “Pravoslavni naučnici Rusije”, već deset godina izučava osobine, na prvi pogled, nenaučnih pojava: snagu krsta, reči Božjih i isceljujuća svojstva svete vode. I evo šta kaže:
- Proverila sam dejstvo “Očenaša” i pravoslavnog krsta na patogene bakterije. Za istraživanje su uzeti uzorci vode iz bunara, reka i jezera u kojima je bila prisutna ešerihija koli i zlatna stafilokoka. I pokazalo se da se, ako se nad vodom očita “Očenaš” i prekrsti krstom, količina štetnih bakterija smanjuje skoro sto puta!

Um van tela

Za najnoviji dokaz snage molitve zaslužan je šef Laboratorije neuro i psihofiziologije Instituta za psihoneurologiju “V. M. Behterev” u Sankt Peterburgu, profesor Valerij Slezin.
- Mnogim psihijatrima i neurolozima poznat je sa racionalne tačke gledišta teško objašnjiv fenomen da se posle molitve olakšava duševno rastrojstvo, a bolesnici, koji se smatraju neizlečivima, ponekad ozdravljuju – podseća Slezin.
A u čemu se sastojao eksperiment? Pozvani su pravoslavni i katolički sveštenici, sledbenici islama, zen-budisti i indijski majstori meditacije. Svi su su se koncentrisano molili, a u toku molitve snimani su elektroencefalografom (EEG), koji omogućava praćenje procesa koji se dešavaju u mozgu. I došlo se do interesantnih podataka – otkriveno je novo stanje svesti, “radnog” naziva – molitvena budnost.
- U tom stanju mozak se praktično isključuje: prekida se aktivna misaona delatnost i čini mi se, mada to ne mogu dokazati – da um počinje da se nalazi van tela.

Povratak u detinjstvo

Kako se došlo do ovih zaključaka? Naime, za budno stanje odraslog čoveka uobičajene frekvencije moždanih impulsa nalaze se u opsegu od 9 do 10 herca, što spada u domen alfa i beta talasa. Međutim, kada su ispitanici utonuli u molitvu, desilo se usporavanje frekvencija na svega - svega 3 herca! Ove frekvencije nazivaju se “delta talasi” i kod odraslih ljudi javljaju se samo u stanju najdubljeg sna bez snova. A u budnom stanju karakteristični su isključivo za – bebe. Zanimljivo je da izvesne frekvencije u delta opsegu “okidaju” lučenje hormona rasta, koji je posebno značajan za regeneraciju organizma i proces izlečenja.
Kod nekih ispitivanih encefalograf je pokazivao potpuno odsustvo alfa i beta talasa, a to bi značilo da su se ti ljudi na neki način - vraćali u detinjstvo. Da naglasimo - ova neobična neurofiziološka pojava detektovana je potpuno nezavisno od toga koja se molitva čitala – pravoslavna, katolička ili muslimanska.
- Smatramo da se u toku molitve kidaju patološke veze među neuronima mozga, jer čovek prestaje da misli o bolesti. Ponekad to vodi punom ozdravljenju smrtno bolesnih. Nauci su poznati slučajevi čudesnog izlečenja obolelih od raka, ali to tek treba detaljnije proučiti. Ali, svakako, treba se moliti i verovati od srca, inače isceljujućeg efekta neće biti – zaključuje Slezin.


Božansko pojanje smiri i psihopatu

Doktor medicine Igor Bragin tvrdi:

- Moje kolege odavno su eksperimentalnim putem ustanovile da izgovaranje molitvi pomaže ljudima koji boluju od povišenog krvnog pritiska i dijabetesa: za nekoliko minuta snižava se nivo holesterola u krvi i normalizuju procesi razmene. Molitva je naročito korisna i za one koji upadaju u duboku depresiju i boluju od manijakalno-depresivne psihoze. Uopšte: što je bolest teža, to se čovek češće obraća za pomoć Bogu. Recimo, poznato je istraživanje iz Kalifornije, kada su naučnici ispitali više od 400 pacijenata koji boluju od šizofrenije, teških oblika depresije i neki drugih psihičkih poremećaja. I zaključili su da se 80 posto ispitanika okreće religiji, koja im pomaže da savladaju očajanje, nastupe agresivnosti ili plača.


Pobediti strah

Psihoterapeut Georgij Pagodin smatra da sve bolesti potiču – od straha:
- Poznati francuski istraživač Alen Bombar dokazao je da brodolomci ne umiru zato što nemaju vode i hrane, već – od straha. Bombar je skoro dva meseca putovao okeanom splavom, bez vode i hrane i preživeo, zahvaljujući tome što je savladao strah. Iz istog razloga, među ljudima obolelih od raka u neizlečivom stadijumu – vernici žive pet godina duže od ateista. Oni molitvom eliminišu strahove, osećaju da je svet smrtan, privremen, shvataju istinske vrednosti, smiruju se i, samim tim, povišavaju svoj imunitet.

(spomenka milic)





TAJNA UNIVERZUMA, CERN

Eksperimenti u Evropskom centru za istraživanje fizike potvrdili da svaka čestica ima svoju antičesticu, pa je sasvim razumljivo i da svaki svet mora da ima svoj - antisvet

Ako postoji tajna, koja je dugo kvarila san astrofizičarima, onda je to tajna antimaterije. Zbunjivalo ih je njeno odsustvo: uzalud su je tražili u najudaljenijim krajevima vidljivog kosmosa, ne uspevajući da je se domognu – međutim, to njeno odsustvo narušava najkonzistentnije teorije o poreklu kosmosa. Donedavno, astrofizika nije uspevala objasniti zašto bi, u tom beskraju, moglo biti materije, a da, istovremeno, ne postoji i ista količina antimaterije.

No, zahvaljujući genijalnoj intuiciji sovjetskog teoretičara antimaterije, Andreja Saharova, naučnici su danas na putu da reše tu enigmu. Stvaranje u CERN-u (Evropski centar za istraživanja fizike elementarnih čestica) prvog atoma antivodonika, potvrdiće, nadaju se, njihovu hipotezu o paralelnom postojanju sveta i - antisveta.


Antimaterija iz laboratorije

Devet antiatoma već je živelo nekoliko delova sekunde unutar akceleratora u CERN-u. Da li su ti atomi vodonika (odnosno, antiatomi antivodonika), prvi koje je stvorio čovek, jedini u svemiru? Ili, da li negde postoje “prirodna braća” za koju još ne znamo, u antisvetu, simetričnim sa našim, koji nikada nije dao, ni najmanjeg nagoveštaja o svom postojanju? Ovo je velika tajna; u izvesnom smislu, neobičnost nije u tome što je čovek uspeo da proizvede antimateriju, već u tome što antimaterije u svetu nema mnogo više.

Zakoni fizike su simetrični, pa ostaje nejasno zašto bi oni modelirali jednostran svet, sastavljen samo od materije. Antimaterija je najpre bila teorijski pojam, sve dok nije stvorena u laboratoriji. Prvi put se pojavila davne 1931. g, u jednoj jednačini – u dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, tom zlatnom dobu savremene fizike, svaka godina je imala svoju “žetvu” novih čestica i revolucionarnih otkrića o strukturi atoma. Potpuno nova kvantna teorija otkrivala je, čudno i paradoksalno, ponašanje tog mikroskopskog antisveta.

Britanski matematičar Pol Dirak (Dirac, 1902–1984), trudio se da matematički opiše ponašanje elektrona, mireći velika načela: principe savremene fizike, kvantnu teoriju i Ajnštajnovu specijalnu relativnost (primenljivu na objekte čija je brzina bliska brzini svetlosti). U stvari, Dirak je hteo da relativizuje i generalizuje kvantnu jednačinu elektrona, tako da ona bude primenljiva ia na vrlo brze elektrone. I, on je, zaista, došao do izvanredne jednačine, istovremeno kvantne i relativističke koja je, sem toga, spontano iznela na videlo, kao u čudu, svojstva elektrona do kojih se dolazilo iskustvom. Tada je Dirak ukazao i na “slobodne čestice antimaterije”.

Amerikanac Karl Anderson (Carl Anderson), proučavajući kosmičko zračenje i, ništa ne znajući o Dirakovom radu, primetio je na fotografskoj ploči detektora trag nepoznate čestice – njena zakrivljenost u magnetnom polju komore označavala je pozitivnu česticu čija je masa bila jednaka masi elektrona. Bio je to antielektron koji je nagovestio Dirak. U stvari, ta čudna čestica proistekla je iz kosmičkog zraka koji je, stupajući u dodir sa atomima atmosfere, “materijalizovao” deo svoje energije u par elektron – pozitron. I, zaista, retke prirodne antičestice koje se zapažaju na Zemlji jesu “sekundarni” proizvodi kosmičkih čestica.


Proizvodnja antisveta

Pošto je ovladano proizvodnjom slobodnih antičestica, ostalo je da se proizvedu antiatomi i antimaterija, u pravom smislu te reči. Taj podvig izvela su u CERN-u 23 nemačka i italijanska fizičara, pod vođstvom Valtera Olerta (Njalter Oelert) u akceleratoru LEAR (“lonj energy antiproton ring”, antiprotonski prsten niske energije); antiprotoni su se, u uređaju, susreli sa antielektronima, da bi iznedrili antiatome vodonika. Olert kaže da je princip jednostavan, a sama prozivodnja antisveta vrlo složena.

U LEAR-u, kvadratu zaobljenih uglova, stranice dužine 20 metara, milijarda antiprotona obiđe krug tri miliona puta u sekundi – u njihovu putanju ubrizgava se tanak mlaz gasa ksenona: pri svakom krugu, nekoliko antiprotona sretne se sa jezgrima ksenona i dogodi se da deo energije, izazvane sudarom, materijalizuje u par elektron-pozitron. Kad je, pritom, razlika između brzine antiprotona dovoljno niska, te dve čestice uspevaju da se sjedine da bi, najzad, obrazovale antiatom vodonika. On svoj put nastavlja pravolinijski, ne podležući devijaciji koju izazivaju magneti, budući da je, kao i običan atom, električno neutralan. On, 10 metara dalje, u toku četrdeset milijarditog dela sekunde, nailazi na pločicu silicijuma – susret sa materijom za njega biva poguban i trenutno biva poništen.

Ova dvostruka dezintegracija antielektrona i antiprotona, merena sa dva detektora, dokaz je stvaranja antiatoma i antisveta. Ali, ne stvara se antisvet samo radi običnog naučnog izazova. Stvarni, ključni cilj je da se proveri da li se u prirodi uvek poštuje simetrija, ta najfundamentalnija kategorija čitave fizike.


Antijabuka na antistablu

Reč je o tome da se odgovori na dva bitna pitanja: da li se, što se tiče gravitacije, antiatomi ponašaju kao atomi i da li bi antijabuka pala sa antistabla? Da bi se to proverilo, trebalo bi proizvesti na milijarde stabilnih antiatoma. Džerald Gabrijels (Gerard Gabrielse), sa Harvard univerziteta, tvrdi da je ključ za proizvodnju antisveta u stvaranju hladne antimaterije – on uspeva da nedeljama drži antiprotone na – 269 stepeni C u magnetnoj zamci; takođe, ovaj fizičar je savladao veštinu stavljanja pozitrona u “flašu”, pa ostaje ono najteže – sipati sadržaj iz jedne flaše u drugu.

Gabriels principe materije i antimaterije objašnjava tzv. “jabuka primerom”. “Šta je prirodnije”, kaže on, “nego, kad grizemo jabuku, kazati da će je, ukoliko budemo više grizli, nje biti manje: drugim rečima, jabuka se smanjuje za količinu jednaku veličini komada koje smo odgrizli. Iako intuitivno, to iskustvo ipak ima naučno ime: princip simetrije. On znači da se ono što išćezne na jednom mestu, u jabuci, pojavljuje na drugom, u ustima, tako da se uvek zadržava ista količina materije. Međutim, astrofizičari s pravom zaziru od tog principa, jer upravo narušavanju simetrije dugujemo naše postojanje. Ukratko, kosmos duguje svoje postojanje jednom smešnom principu koji zahteva da jabuka koju grizemo ostaje uvek cela”.

Džerald daje i primer: prema danas najverovatnijoj hipotezi, svemir je imao početak, to je “big bang” teorija. Iako je nemoguće govoriti o vremenu pre “velikog praska”, jer on označava početak prostora i vremena, postoji saglasnost oko tvrdnje da je, u trenutku velikog praska, stvorena materija ni iz čega ili, tačnije, iz vakuuma. Srećom, kvantna fizika, okrenuta beskrajno malim veličinama, uspela je da objasni tu pojavu bez ugrožavanja principa simetrije, zahvaljujući paradigmi materije – antimaterije.


Kvantna praznina

Ako se u vakuumu stvara čestica materije, neophodno je da se istovremeno stvara i njena antičestica: obim “praznine” u jabuci mora biti isti kao i obim dela jabuke koju smo odgrizli. Princip simetrije je sačuvan, ali kako vakuum može iznedriti bilo šta? Sledeći kvantnu fiziku, ma kako da stvari izgledaju, verovatnoća stalnog ništavila ne postoji. To znači da tu ne može sve vreme da postoji potpuni vakuum.

Kvantna praznina nije, dakle, ništavilo, već mesto gde nema stvarnih čestica. Ona je stanište fluktuirajuće energije koja se pretvara u energiju zračenja. Kao što je, početkom dvadesetog veka, objasnio Ajnštajn, energija može da se pretvori u materiju i obratno; dakle, vidimo milijarde superenergetskih fotona koji se pretvaraju u antagonističke čestice i antičestice; one se ponovo poništavaju da bi dale fotone – za to vreme, temperatura opada, jer se univerzum širi, pa se i ta magma zračenja materije i antimaterije širi u svim pravcima. Proizvodeći svet, čestice paralelno proizvode i antisvet.


Izgubljeni svet

Šezdesetih godina prošog veka, fizičari su mislili da, pošto je u početku bio vakuum, spajanje svih stvorenih čestica i antičestica treba ponovo da stvori vakuum da bi bio sačuvan princip simetrije. Ukratko, u tom trenutku istorije kosmosa, u njemu ima čestica koliko i antičestica. Nastavak te istorije je izgledao ovako: ukoliko je temperatura više opadala, utoliko su fotoni imali više muke da se pretvaraju u parove antagonističkih čestica, jer su gubili energiju. Širenje svemira proređuje sudare – poništavanje čestica i njihovih antičestica. Prema toj jednostavnoj hipotezi, odvajanjem materije od antimaterije se objašnjava postojanje svemira.

No, na opisani scenario bi se moglo osloniti tek pod uslovom da se pronađe ona antimaterija za koju se smatra da je nastala zajedno sa antimaterijom. Pitanje je gde je ona otišla, jer neprestana osmatranja ne pružaju odgovor, a naša i susedne galaksije sazdane su od čiste materije. Međutim, još je Pol Dirak govorio da svaka čestica podrazumeva istu taku antičesticu čiji je sastav suprotan i da je potrebno samo naći prava “vrata” za ulaz u antisvet. Na to će, protokom vremena i daljim razvojem naučnih resursa, ukazati kvantna fizika, jer ako se nešto veštački proizvede, pa makar to bio i antisvet, to “veštačko” mora imati uporište u prirodi. Eksperimenti u CERN-u su potvrdili da svaka čestica ima svoju antičesticu – shodno tome, svaki svet ima i svoj antisvet.

(miodrag milanovic)





OCISTITE SVOJ DOM (vesna mitic pupovac)

Kako da očistite kuću od štetnih zračenja spunite dom svetlošću i oslobodite se starih stvari Kamfor protiv stanovnika donjeg nivoa astralnog sveta Vekovima je poznato da mesto stanovanja ima jak uticaj na čovekovo biopolje.
Prilikom odabira prostora za stanovanje, bilo da je u pitanju stan ili kuća, treba imati u vidu da pored štetnih zračenja - kosmičke energije, podzemnih voda ili tehničkih zračenja - na život može uticati i energija prethodnih stanara. Zato je neophodno nakon useljenja očistiti i osvetiti kuću u kojoj stanujete.

Eliminišite energiju prošlosti Vrata koja se ne otvaraju u potpunosti, ograničavaju vaš životni energetski tok. Sklonite sve što smeta vratima da se otvore. Ovo se odnosi i na odeću koja visi na njima. Hodnici su arterije naših domova, a starudije i nagomilane stvari u predsoblju i hodnicima smetaju protoku energije i stvaraju prepreke. Oslobodite ormane od starih stvari, očistite podrume i tavane. Stare stvari imaju energiju koja će vas vući u prošlost i smetati vam da napredujete. Kvalitet našeg života povećava se kad je kuća ispunjena svetlošću.
Energija koja je u zastoju voli mrak i izbegava sunčeve zrake.

Za dubinsko čišćenje svog stana, zamislite da se svaki njegov deo puni svetlošću. Ovo se naročito odnosi na ćoškove, pukotine i druga tamna mesta na kojima se množe stanovnici donjih nivoa astralnog sveta. Pre ovog čišćenja, obavezno uradite fizičko spremanje. Najpre upalite kamfor. Ako potom razmestite pomalo neupaljenog kamfora u sva četiri ugla sobe, efekat čišćenja biće još bolji. Njegova aroma deluje na jako dubokom nivou i tera neprijateljska bića donjeg astralnog sveta koja vrlo često izazivaju nemire, neslogu i koče napredak u kući. Za podizanje opšte, pozitivne energije, dobro je i celu kuću poprskati čistom izvorskom vodom u koju treba dodati ulje od lavande. Ovo pomaže punjenju vazduha negativnim jonima.
 
Lavanda ima dejstvo stimulatora što pozitivno utiče na atmosferu u kući. Ovo osvežavanje uravnotežuje suvišnu količinu pozitivnih jona koje stvaraju televizor, kompjuter i drugi električni aparati. Pranje podova posoljenom vodom povećava nivo energije u kući, a neutrališe i negativna dejstva raznih rituala, obajanih i mrtvačkih vodica koje su vam, možda, neke zavidne osobe poprskale po kući. Sunđerom, nakvašenim slanom vodom, obrišite i vrata, nameštaj i zidove. Operite njime i kupatilo. Posle ovakvog spremanja stana, poprskajte svaku prostoriju svetom vodom i obratite pažnju na pragove i uglove, jer se na tim mestima najviše i bacaju vradžbine. Ako je neko od ukućana bolestan, stavljajte mu pored kreveta čašu sa svetom vodicom i menjajte je svakog jutra. Isto uradite i ako deca loše spavaju, noću plaču i imaju košmare, a uzrok su obično “urokljive oči” nekog rođaka ili poznanika.

Aloja – čuvar našeg biopolja Poslednjih godina, ljudi se često žale da u stanu osećaju prisustvo ”nečistih sila” (kritera ili energetske tvorevine sa donjeg astrala). U takvim slučajevima uzmite osvećenu so i stavite je na vruć tiganj i ostavite da se greje 15-20 minuta. Ako vam je stan čist i u njemu nema negativnih energija, so će biti žućkaste boje; u suprotnom, so će pucketati i postati tamnobraon ili crne boje. Na ovaj način se prisustvo negativne energije ili vradžina ne samo otkriva, već i eliminiše.
Nakon toga, zapalite tamjan.

Postoji još jedan način zaštite stana od kritera. Poškropite sve u stanu vodicom osvećenom 19. januara, na Bogojavljenje - dan krštenja Gospoda. Kriteri ne podnose energiju ove vode i izaći će napolje. Od loših misli i negativnih energija, donosioca bolesti i nesreća, koje šalju zli i zavidni ljudi, čuvaće vas kućni kolač - retko testo sa bogojavljenskom vodicom, od kojeg treba da napravite krstove iznad ulaznih vrata (spolja i iznutra), a takođe i iznad prozora. Ako se budite sa glavoboljom i imate košmare, nesanicu i osećate neobjašnjiv strah, stavite ispod kreveta nekoliko plodova divljeg kestena. On ima sposobnost da neutrališe loš uticaj geopatogenih zona.
Biljke nam izuzetno pomažu u korigovanju bioenergetskih polja. Da biste rasterali negativnu energiju, koristite sobne biljke sa bujnom krošnjom i biljke sa karakterističnim mirisom (muškatle). Nepotrebnu energiju i štetna zračenja koja povređuju čovekovo biopolje upijaju i biljke sa debelim listovima, npr. aloja kaktus. Neke sobne biljke mogu i naneti štetu. Ako vam smeta miris i boja lišća neke sobne biljke, obratite pažnju na ove signale i biljku iznesite iz kuće. Poznato je da neke vrste lijana (puzavica) loše utiču na muškarce, koji iz tog razloga mogu da napuste porodicu.
I kućni ljubimci, psi i mačke su nepogrešivi radari u pronalaženju štetnih zona u kući. Mačke obožavaju geopatogene zone, a psi ih ne podnose. Ako mačka voli da spava na određenom mestu, za vas je bolje da to mesto izbegavate. Prisustvo kućnog ljubimca pozitivno utiče na biopolje čoveka, pomaže kod ispravljanja deformacija i poznato je dal judi koji imaju životinju u kući manje doživljavaju stres, ređe boluju i duže žive.







TIHA - novi planet
Autor: Igor Ognjenović


Prije nešto manje od 30 godi​na američki znanstvenici oglasili su otkriće ogromnog planeta i odmah sve porekli. Ovoga puta ne izlaze u javnost s vijesti o otkriću, nego samo najavljuju skoro otkriće. Dame i gospodo, došlo je vrijeme da se počnete družiti s Tihom.

Novinske agencije su nedavno prenijele vijest kako je u vanjskom dijelu Oortovog oblaka, najudaljenijeg područja Sunčevog sustava otvoren lov na plinoviti divovski planet čija je masa oko četiri puta veća od Jupitera. Putanja spomenutog planeta navodno je 15,000 puta udaljenija od Zemljine, te isto tako 375 puta udaljenija od Plutonove. Prema mišljenju astronoma smatraju da je glavni razlog za neuočavanje tog planeta njegova velika udaljenost od Sunca. Isto tako vjeruju kako su svojim teleskopima već prikupili dovoljno dokaza o njegovom postojanju. Ova senzacionalna astronomska vijest ponovno je aktualizirala staru priču o postojanju ogromnog planeta na kraju Sunčevog sustava koji svojim utjecajem stvara velike promjene u ljudskoj evoluciji.

Već gotovo stotinu godina astronom su začuđeni anomalijama vezanim uz putanje kometa. Iz njima nepoznatih razloga ovi nebeski putnici ulijeću u Sunčev sustav pod kutovima koji izlaze izvan okvira svih postojećih zakonitosti. Toko vremena pravile su se različite pretpostavke u uzrocima te pojave među kojima su se kao najlogičnije činile one o nepoznatom planetu i tamnoj zvijezdi koji svojom gravitacijom zakreću komete i šalju ih u pravcu našeg planeta. Poznati pisac Zecharija Sitchin otkrio je spominjanje tog planeta u babilonskoj astronomiji pod imenom Nibiru, dok je u Južnoj Americi tamošnji duhovni učitelj Samael Aun Weor dodijelio ime Hercolubus. Pristalice teorije o tamnoj zvijezdi koristili su naziv Nemeza.

Krajem prosinca 1983. godine Washington Post je na naslovnoj stranici donio priču o otkriću nepoznatog nebeskog tijela. U njoj je pisalo je u smjeru zviježđa Oriona otkriveno novo nebesko tijelo veličine planeta Jupitera, a pošto je tako blizu Zemlji može se vjerovati kako ono pripada Sunčevom sustavu. Astronomi su ga tada nazvali samo „nebeskim tijelom“ jer nisu bili u stanju definirati njegovu pravu prirodu. Spekulirali su da je možda riječ o planetu, velikom kometu, ili bliskoj protozvijezdi koja nije bila dovoljno topla da postane zvijezdom. Jedino što su sigurno mogli potvrditi je da je riječ o vrlo hladnom tijelu koje ne ispušta svjetlost, pa se zbog toga ne može uočiti klasičnim optičkim teleskopima.

U spomenutom novinskom izvješću američki astronomi su dalje kalkulirali kako bi, u slučaju da je riječ o planetu, taj planet trebao biti vrlo sličan Jupiteru. Za njegovo otkriće bio je zaslužan satelit koji je u to vrijeme pravio infracrvene snimke područja neba na kojem je uočeno neobično tijelo. Astronomi su dodatno pretpostavili kako temperatura tog tijela vjerojatno ne prelazi 40 stupnjeva iznad apsolutne nule. Kada su bolje promotrili dobivene podatke, astronomi su čak izašli s pretpostavkom kako se vjerojatni novi planet nalazi oko 50 bilijuna milja daleko od Zemlje, te da joj se najvjerojatnije približava.

Nakon što je Washington Post objavio ovu neobičnu svemirsku priču nastala je tišina i javnosti nisu pruženi bilo kakvi novi podaci. Štoviše, astronomi su uporno počeli negirati bilo kakve ideje o ogromnom planetu koji se približava Zemlji. Istovremeno su pristalice teorije zavjere na sva zvona počeli širiti upozorenja o skorom kraju svijeta koji se pokušava sakriti od ostatka čovječanstva. Približava nam se ogromni planet koji će proći kroz Sunčev sustav i izazvati sveopće kataklizme, a znanstvenici nam to pokušavaju zatajiti. Sada, gotovo trideset godina nakon što su po prvi puta izašli s pričom o otkriću nepoznatog tijela, astronomi ponovno plasiraju slični sadržaj. Ovoga puta ne izlaze u javnost s vijesti o otkriću, nego samo najavljuju skoro otkriće. No, za razliku od prije, u svojim istupima astronomi plasiraju i ime koje će pripasti tom novom planetu kada jednom bude otkriven. Dame i gospodo, došlo je vrijeme da se počnete družiti s Tihom.

Zanimljivo je da su se američki astronomi tako rano odlučili za dodjeljivanje imena planetu koji još uvijek nije otkriven. Pri tome su odabrali ime grčke boginje povezane sa slučajnim sretnim okolnostima. Tiha je živjela na Olimpu i pri tome nastojala biti što bliže Zeusu. Od ostalih bogova bliska je bila i s bogom bogatstva Plutom. Univerzalnim simbolom je postao i njezin rog izobilja. Rog je potjecao od koze Amalteje koja je svojim mlijekom othranila Zeusa. Tiha je imala običaj taj rog nositi svuda naokolo i iz njega nagrađivati svoje miljenike. Očigledno je riječ o boginji koja je itekako vodila računa o svom društvenom statusu i iz sve snage se trudila da ostavi što bolji dojam.

Astronomi nisu slučajno izabrali Tihu kao pokroviteljicu novog planeta. Na taj način su željeli napraviti asocijaciju na boginju Nemezu čije ime je bilo u opticaju kada su pravljene pretpostavke o eventualnoj tamnoj zvijezdi. Nemeza se u grčkoj mitologiji povezivala s odmazdom i kažnjavanjem po zasluzi. Za razliku od Tihe, ova boginja je ljude nagrađivala i kažnjavala po zasluzi. Kod nje nitko nije imao bilo kakve protekcije. Kada se pogleda njezino sveukupno djelovanje, lako je za zamijetiti kako je Nemeza puno više kažnjavala ljude nego što ih je nagrađivala, što je sve povezano s ljudskim postupcima i njihovoj naravi. Osobito je proganjala one koji su nakon nenadane sreće postali bahati i u tom stanju činili različita nedjela. Progonila bi ih nesrećom i kažnjavala tako dugo dok ne bi bila zadovoljena pravda. Nemezu s pravom možemo doživjeti kao mračnu stranu Tihe, neku vrstu njezine sjenke.

Vrlo je vjerojatno da će svojim pokušajem obezvrjeđivanja dosadašnjeg doživljavanja novog planeta kao velike opasnost za postojeći poredak u Sunčevom sustavu astronomi ostvariti suprotni učinak od predviđenog. I Nibiru i Hercolubus su vrlo snažno povezani s potrebama za radikalnim promjenama unutar postojećeg stanja stvari. Veliki crveni planet koji dolazi iz nepoznatih dubina svemira i svojim prolaskom uklanja nataložene negativnosti unutar ovog svijeta je vrlo snažna arhetipska slika koja izlazi iz dubina kolektivnog nesvjesnog. Živimo u svijetu gdje je veći dio čovječanstva zarobljen od strane vladajuće manjine. Pri tome ta manjina na raspolaganju ima razvijeni sustav represije kojime održava postojeći poredak i eksploatira zarobljenu većinu. U svojoj bahatosti vladajući slojevi zaboravljaju bilo kakve principe pravednog djelovanja i gledaju samo svoje interese.

Gledajući postojeću situaciju u svijetu, ponovno aktualiziranje boginje Tihe koja je dobrom srećom tetošila svoje miljenike ide u korist vladajuće elite. Nazivanje novog planeta imenom te grčke boginje samo bi zapečatilo trenutno stanje stvari. Oni sretni bi bili još sretniji, a oni nesretni još nesretniji. Velika većina obespravljenih bi se u svojim težnjama za pravednijim svijetom opredijelila za Nemezu, boginju zaslužene sreće i kažnjavanja bahatosti. Ostaje nam da budemo još malo strpljivi i vidimo što nam donosi budućnost. Tada ćemo preko konkretnih dešavanja u ovom svijetu vidjeti koji aspekt boginje sreće materijalizira ogromni planet s kraja Sunčevog sustava.