Приче Николе Крумова на српском језику
ЧОВЕК ПРАВИ ПИТУ
Жене уопште не воле да им се мешамо у посао. Ова моја и ја смо се посвађали око тога ко прави бољу питу. Обећао сам јој да ћу очистити иза себе и послао сам је на кафу. Вршим консултације са мајком на блиц – па то је тако лако.
Силазим до продавнице. Купујем коре, пиво, чајну кобасицу петрохан, сир и мало кикирикија. Пењем се. Заборавио сам јаја. Опет доле. Узимам цигаре, али се у лифту сећам јаја. Враћам се. Скроз мокар поново сам код куће. Нема више уља. Опасно псујем. Пада ми на памет да имам сланину – ето ти масти.
Тепсија је заузета крменадлама и треба да је оперем. Тврдоглаво трљам сунђером, али нема великог ефекта, а и детерџент је при крају. Испирам је последњи пут – руке су ми црвене, а судопера изгледа као да је неко повраћао супу од печурака. Свуда је мокро и плочице су клизаве.
Узимам јаја и у том тренутку се оклизнем, хватам се за оцеђивач… врло лоша одлука… свлачим га ка себи на земљу. Порцелан, стакло, човек – све у једном. Чистим порезаног прста и чела. Стављам прву кору, газећи нешто оштро. Дерем се из петних жила вадећи стакло – завој, јод (који просипам по телефону), облога од кромпира (ставља се на ране, зар не) и готово.
Некако сам успео да сачувам кокошија јаја (за моја нисам сигуран). Почињем мајсторски да разбијам јаја у једну преживелу чинију. Већи део садржаја пада са стране, али га скупљам шакама. Има и љуски, али оне су добре за притисак и лош слух. Гњечим сир… не… узећу миксер. Једна од жица неће да уђе.
Ма нема везе… укључујем… Боже… торнадо – у оку имам жуманце, а у уху комад сира од 200 грама. Мачка Ивелина ме гледа са стране, цела умазана, као да је управо изашла из мајчине утробе – каже једно тужно „мјау“ повлачећи се на купање. На једвите јаде одвајам коре, пљескам одозго преостали фил, стављам комадиће сланине и јуриш у рерну.
Презадовољан собом испијам једно пиво на екс. Окрећем се – из рерне куљају густи облаци црног дима, као да сам запалио гуму. Моје кулинарско дело се запалило (ставио сам на њега мало ракије да је укусније) и сада, када је оживело, покушава да побегне од врућине. Притискам га вратима рерне, али на крају га извлачим.
Са опекотинама на два места, посматрам своју црну питу – личи на поклопац уличне шахте. У том тренутку драга се враћа кући. Баш као на филму испушта кесе кад угледа призор – необични свињац, комадићи угља, смеша с јајима, улепљена мачка и један мушкарац, по повратку из битке за Стаљинград.
Од тада ми је дозвољен приступ кухињи само ако питам.
***
Превод са бугарског Ivana Stoichkov
