[Maja]

" Онај који чини лоша дела према другоме, примиће исти такав губитак или ће му се на други начин то лоше вратити, чак и преко његове породице и његове деце. "
Отац Тадеј

Čudno je to što se molimo Bogu da promeni neku situaciju, ne znajući da nam je On nju poslao, da bismo se promenili ~ mi...
Nepoznat autor

Не можемо се изговарати да је неко срећније време да бисмо и ми били срећнији. И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.
Патријарх Павле

 

Svaka cast ovo treba stalno citati .

[Nenuška]

" Онај који чини лоша дела према другоме, примиће исти такав губитак или ће му се на други начин то лоше вратити, чак и преко његове породице и његове деце. "
Отац Тадеј

Čudno je to što se molimo Bogu da promeni neku situaciju, ne znajući da nam je On nju poslao, da bismo se promenili ~ mi...
Nepoznat autor

Не можемо се изговарати да је неко срећније време да бисмо и ми били срећнији. И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.
Патријарх Павле

[Nenuška]

[Nenuška]

[Nenuška]

[Nenuška]

Nikada ne sudite ljudima prerano.

"Brod doživljava brodolom... Jedan bračni par uspeo je da dođe do čamca za spasavanje, ali na njihovu veliku žalost, bilo je samo jedno mesto. Suprug se sam popeo u čamac, a suprugu je ostavio da umre usred okeana. I pre nego što je otišla pod vodu, supruga mu je viknula poslednje reči u životu..."

Tako je učiteljica književnosti započela svoju prvu ovogodišnju lekciju. Ovde je njena priča prekinuta.

"Šta vi mislite?", pitala je razred pred sobom, "Koje su to bile reči?"

Većina učenika odmah se oglasila rekavši: "Mrzim te!", "Kako sam bila slepa!" i takve stvari.

Ceo razred utrkivao se u govoru, ali jedan dečak je sve vreme sedeo i ćutao.

"Šta misliš, šta je rekla", pitala je učiteljica prilazeći mu.

"Mislim da je rekla čuvaj našu bebu!"

"Znaš ovu priču?", iznenadila se učiteljica.

"Ne, moja majka je upravo to rekla mom ocu pre nego što je umrla", odgovorio je dečak.

Učiteljica se okrenula nadajući se da niko nije primetio kako joj suze klize niz oči.

"Tako je", odgovorila je.

Dakle brod je potonuo. Čovek se vratio kući i sam je odgajao ćerku. Mnogo godina kasnije kada je njen otac otišao, sređujući svoje stvari, devojčica je pronašla njegov dnevnik u kome je pročitala sledeće:

"...Već je imala strašnu dijagnozu kada smo išli na put. Nije joj ostalo još dugo od života. Bože, voleo bih da sam mogao da se utopim umesto nje, ali za dobro naše ćerke nisam mogao. Morao sam da je ostavim usred okeana."

Razred je ćutao...

Iz dećijih očiju videlo se da su duboko dirnuti ovom pričom i da su danas prvi put shvatili da prvi utisak može da zavara.

Zato nikada ne treba da površno prosuđujete ljude i njihove postupke, jer o njima možda ne znamo dovoljno.

[Nenuška]

     Baš tako, sve ima svoje granice izdržljivosti, i sve ima svoju cenu ispaštanja...

[Plava Orhideja]

"Sve što me ne ubije čini me jačim!" - tako je govorio  Niče, zatim je poudeo, a onda umro. Jer ovo su lepe reči, ali nisu istinite. Sve što nas ne ubije odmah, ubija nas malo po malo, neprimetno.

Ubija našu dobrotu i lakovernost. Nežnost i iskrenost. Otvorenost, velikodušnost, jasan pogled i meko srce....

Obmana, izdaja, podlost, nezahvalnost, surovost, nepravda možda vas neće odmah ubiti, ali kap po kap... Izdržite jednom, izdržite drugi put, ali ožiljak stvara grubu kožu.

I možete se vi tešiti rečima, ojačao sam! Da. Ali u duši je pukla jedna žica, utihnulo je jedno zvono. U vašoj duši je umrla dobra vila ili mali anđeo. To je bio deo vaše duše.

I vi sada tačno znate kako da odgovorite na udarac, na zlu misao, surovu reč - ogrubeli ste.

I više niste zahvalni, sada ste se navikli na grubost. I vi jačate ali na uštrb drugih.

Sve što nas ne ubije, jednostavno nas ne ubije odmah, ali nas ubija postepeno. I to više nismo mi, nego neko grubo stvorenje, neko drugi...


Autor Ana Kirianova

Ovdje se slazem u potpunosti...kad se sve to natalozi u covjeki, nisi vise isti. Ja licno sam ogrubjela u smisli da mi je dusa( srce, kako god) slomljeno, prazno, otupjelo od bola, udaraca sudbine. Lice mi ogrubjelo, nema vise osmijeha...u zadnje vrijeme nemam osmijeh ni kod selfija, uvijek je jedna bezlicna faca. Cerke kad me slikaju , opominju me nasmij se...a ja...kiselo, zaboravila sam kako je kad si nasmijan, bezbrizan, sretan. Jer nakupi se covjek svega i htjeli mi priznati ili ne sve nas to stigne kao lose vino.

[Nenuška]

[Nenuška]

"Sve što me ne ubije čini me jačim!" - tako je govorio  Niče, zatim je poudeo, a onda umro. Jer ovo su lepe reči, ali nisu istinite. Sve što nas ne ubije odmah, ubija nas malo po malo, neprimetno.

Ubija našu dobrotu i lakovernost. Nežnost i iskrenost. Otvorenost, velikodušnost, jasan pogled i meko srce....

Obmana, izdaja, podlost, nezahvalnost, surovost, nepravda možda vas neće odmah ubiti, ali kap po kap... Izdržite jednom, izdržite drugi put, ali ožiljak stvara grubu kožu.

I možete se vi tešiti rečima, ojačao sam! Da. Ali u duši je pukla jedna žica, utihnulo je jedno zvono. U vašoj duši je umrla dobra vila ili mali anđeo. To je bio deo vaše duše.

I vi sada tačno znate kako da odgovorite na udarac, na zlu misao, surovu reč - ogrubeli ste.

I više niste zahvalni, sada ste se navikli na grubost. I vi jačate ali na uštrb drugih.

Sve što nas ne ubije, jednostavno nas ne ubije odmah, ali nas ubija postepeno. I to više nismo mi, nego neko grubo stvorenje, neko drugi...


Autor Ana Kirianova